Borisu Tadić:ŠESTOPRSTI PREDSEDNIK

Prizor sa otvaranja Olimpijade koji je obišao svet: da Tadić sa
dve ruke x tri prsta = šest prstiju otpozdravlja srpskim olimpijcima,
uz svesrdnu pomoć Jeremića koji u ulozi loptice/skočice prvo pokazuje
pesnicu, onda tri prsta jedne a potom tri prsta druge ruke – mogla se
završiti, šteta što nije, scenom kako Tadić & Jeremić
otpozdravljaju nožnim troprstaškim pozdravom, Srbija do Pekinga, a od
Pekinga – Republika Srpska! Mogu oni to, samo je pitanje treninga!

 

PHOTO: BETA/XINHUA

Piše: Petar Luković

Kad je svojevremeno, recimo, u junu 2003, nakon vaterpolo utakmice SCG
– Hrvatska koja se igrala negde u Sloveniji i okončala opštim pičvajzom
igrača, navijača, redara i ostalih neslužbenih lica, tadašnji ministar
inozemnih poslova Goran Svilanović u odelu skočio u bazen da podeli
patriotsko oduševljenje zbog pobede „naših“, uz obavezna tri prsta
iznad vode – ispravno se učinilo da je nesrećni Svileni tek izuzetak
koji potvrđuje pravilo da srpska politička vrhuška od sporta beži kao
đavo od krsta.

Setite se Slobodana Miloševića koji nije znao da razlikuje odbojku od
boćanja ili nogomet od hokeja; javno se hvalio da nikad u životu nije
prisustvovao nijednoj utakmici, jer ga, očigledno, takva vrsta
nadmetanja u kojoj on unapred nije pobednik uopšte nije zanimala. Nikad
neću zaboraviti prizor iz kasnih devedesetih kad je, u trenutku
slabosti, Milošević odlučio da organizuje prijem za odbojkaše koji su
išli na nekakvo takmičenje, recimo na Olimpijadu ili Svetsko prvenstvo;
potpuno zbunjen i izgubljen u mnoštvu muških junaka koji su mu se
uvlačili u dupe, grlili ga i objašnjavali mu čime se bave, čak su mu
poklonili dres i naterali ga da se sa dresom slika – Milošević je
izgledao autentično nesrećno, jedva čekajući da se farsa obožavanja
završi i da se vrati onom što jedino voli: da gospodari Balkanom i
izaziva čovečanstvo na dvoboj.

 

Poljubac kosovskim stilom: Bora Đorđević i Vojislav Koštunica
PHOTO: BETA/VLADIMIR MILIVANOVIĆ

Onda nam se dogodio Vojislav Koštunica prema kojem je Slobodan
Milošević izgledao kao Michael Jordan; dr Kalašnjikov ne samo da nije
voleo sport u pojedinostima ili celini, on je sport iskreno prezirao,
verovatno ga smatrajući besmislenom radnjom u trenutku dok nam otimaju
Kosovo ili traže haške begunce. Međutim, sudbina je htela da dr
Koštunica uđe u istoriju srpskog sporta kao Živi Maler: koga je on u
posetu primio uoči nekog takmičenja – taj je …..! Setimo se da je dr
Koštunica otvorio Evropsko prvenstvo u košarci 2005: reprezentacija SCG
ispala je već u kvalifikacijama, ne dočekavši da ugleda Beograd! Već
iduće godine, u junu 2006, organizirao je prijem za naše fudbalere koji
su krenuli na Svetsko prvenstvo u Nemačku; fatalna greška da su dr Voji
poklonili dres, slikali se s premijerom koji je žmirkao i pokušavao ono
najteže: da izgleda veseo – rezultirala je katatrofom na granici
fijaska. Argentina nas je rasturila sa 6:0, ….. nas Obala Bjelokosti
sa 3:2, igrači se posvađali, tim se raspao, selektor podneo ostavku,
sve otišlo u ….

I onda je vlast preuzeo bivši vaterpolista Boris Tadić.

Već na samom početku njegove političke karijere, negde posle 12. marta
2003. godine kad je oprezno ispuzao ispod nekakvog hladnog kamena,
moglo se primetiti da je Tadić predstavnik one Sportske Škole Srbije
koja uživa u muškim hard-core intimnostima pravoslavnog tipa: kad Tadić
nekog grli, ima se ispravan utisak da ga davi; kad nekog tapše po
ramenima, kao da ga istresa iz gaća; kad se rukuje sa obe šake, čini se
da će nesrećniku iščupati ruku; kad se ljubi tri puta, a uvek se ljubi
tri puta, onda to izgleda kao da je sreo izgubljenog brata kojeg nije
video trideset godina; kad navija, posebno kad zastavicu Srbije drži u
ruci, sve imam utisak da je u stanju da zastavicom probode sportskog
tj. političkog neprijatelja; stisnute usne, čvrsti pogled, obavezna
pesnica kad guzimo protivnika – sve je to Primenjeni Tadićizam po
principima patriotskog marketinga: muški, snažno, jako, da zaboli od
ljubavi prema domovini.

Nisam ni sumnjao da će Tadić otići u Peking, na otvaranje Olimpijskih
igara; čak i da nije formirana ova – kako se ono kaže: „proevropska
vlada“, Borisa ništa ne bi sprečilo da krene put Kine; jedinstvena
šansa da bude na tribinama sa svetskim liderima i da se tamo ponaša kao
navijač a ne predsednik – istorijski se, iz njegove vaterpolo vizure,
nikako ne propušta. Beznačajnu dilemu: da li da u Peking vodi suprugu
kao svi ostali normalni predsednici država ili da kao supružnika povede
ministra inostranih poslova Vuka Jeremića – Tadić je rešio na striktno
sportski način; izabrao je partnera koji se na diplomatskim prijemima
ponaša kao svaka predsednička supruga: diskretna, nevidljiva i sasvim
neupotrebljiva, ali je zato na terenu, čim se pojave srpski sportisti,
srpska zastava, Srpstvo Koje Hoda – Jeremić dragocen u skakanju,
urlikanju, troprstaškom mahanju i ostalim tadićevskim disciplinama koje
je godinama trenirao pod paskom DS Gospodara.

Prizor sa otvaranja Olimpijade koji je obišao svet: da Tadić sa dve
ruke x tri prsta = šest prstiju otpozdravlja srpskim olimpijcima, uz
svesrdnu pomoć Jeremića koji u ulozi loptice/skočice prvo pokazuje
pesnicu, onda tri prsta jedne a potom tri prsta druge ruke – mogla se
završiti, šteta što nije, scenom kako Tadić & Jeremić
otpozdravljaju nožnim troprstaškim pozdravom, Srbija do Pekinga, a od
Pekinga – Republika Srpska! Mogu oni to, samo je pitanje treninga!

Ovakva vrsta polnog egzibicionizma koji je trebalo da pokaže građanima
Srbije koliko su Tadić & Jeremić – do jaja – rešeni da se predaju
simboličnoj mitologiji najvulgarnijeg Srpstva koje, ogrezlo u zločinima
tuđe krvi, pobedonosno trijumfuje nožem svaki put kad istakne tri
prsta, čak i ta vrsta Primenjenog Marketinga s ciljem da se obezoruža
divlja desnica i oduševe domaćice koje jednako seksualno uzbuđuju
zločini i Tadićev osmeh… sve je to moglo da prođe kao neka vrsta
Političke Igre, tipične za Tadića koji danas nikako ne ume da odluči:
hoće li da nastavi tamo gde je stao Koštunica ili će, konačno, da
napravi raskid sa miloševićevskom ideologijom kojoj se mesecima,
neprekidno ali uspešno, udvara?

Ali, onog časa kad je Tadić, u intervjuu za Tijanićev RTS – a što je sa
zadovoljstvom prenela „Politika“ u vlasništvu prsate Ljiljane Smajlović
Ugrice – dao sledeću izjavu, više ništa nije bilo smešno: „Predsednik
SAD je bio iznenađen načinom na koji mi pozdravljamo našu
reprezentaciju. Ja sam sedeo dva reda iza njega i naglašeno sam sa tri
prsta pozdravio našu reprezentaciju i hteo sam da to uradim“. Potom je
Tadić dodao: „Predsednik SAD je bio iznenađen i pitao me šta to znači.
To je sveto trojstvo, što je njemu (Bušu) bilo zanimljivo da usvoji
sada deo našeg identiteta. Još sam rekao da se za to borimo i da je to
naša ideja“.

Čak i najpovršnija analiza Tadićevog lupetanja otkriva da mu je
vaterpolo ostavio teške posledice: dizao je (naglašeno) tri prsta dok
je sedeo iza Buša! Znači li to da Buš ima oči na leđima i da je sve
vreme, leđno, posmatrao šestoprstog Borisa? Objašnjenje da je to „hteo
da uradi“ tj. da pokaže dva puta po tri prsta – samo je dokaz da o
nekakvoj spontanosti ili sreći ili radosti što vidi Olimpijce na stazi
nema ni govora; svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest
ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je –
gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video,
maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog
Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika.

Ali, misterija ostaje u Tadićevom iskazu da je Buš rešio da „usvoji
sada deo našeg identiteta“. Znači li to da će u Teksasu, George Bush
sugrađane pozdravljati sa tri prsta ili će sagraditi Pravoslavnu Crkvu
koju će, recimo, voditi, mr. Pahomije, every child’s dream; ili je ovim
vaterpolo-trikom Tadić preveo Buša u pravoslavce, o čemu, recimo,
govori deo izjave gde Tadić misteriozno kaže: „Još sam rekao da se za
to borimo i da je to naša ideja“. Ideja: Pahomije – Made in Texas?

Nije strašno kad ti je Predsednik države nespretan, dešava se; ali je
strašno kad ti je Predsednik glup. Naročito kad vidiš da njegova
glupost postaje popularna. I kad njegovih šest prstiju izgledaju kao
radovanje retardiranog klovna koji nije obavešten da je publika odavno
napustila cirkus.

Važno je samo da ga supružnik Jeremić nije napustio.

Sve ostalo, pa čak ni ta – kako se zove: Srbija, nije bitna.

Bitno je da je celom svetu, u četvrtoj četvrtini, Tadić prstima pokazao kako se to radi.

Kao devedesetih, u Srebrenici, recimo: brzo, efikasno, organizovano, veselo, muški.

Uz večita tri prsta Svetog Trojstva: smrt, lopata, masovna grobnica.

E-novine