Srpska manjinska zoologija: Albanci su zverovi

Večernje novosti od 15. novembra 1912. godine u članku pod naslovom “Šta traži Srbija” prenose ratne zahteve Srbije:

“Pretsednik srpske vlade Pašić izneo je u Tajmsu zahteve Kraljevine Srbije. Srbija traži primorje od Lješa do Drača sa zaleđinom do Đakovice i od Đakovice do Ohridskog Jezera.”

Politika od 16. novembra 1912. godine u udarnom članku “Drački okrug” izveštava o osvajanju albanskog primorskog grada:

“Pristanište Drač nalazi se, posle tolikih vekova, ponovo u srpskim rukama. Vojska generala Živkovića ušla je varoš ne naišavši ni na najmanji otpor. (…) Albanija dočekuje srpsku vojsku predusretljivo i lojalno. U pravoj Albaniji, arnautska puška nije pukla na srpsku vojsku, i ako je stanovništvu, po izveštajima samih bečkih listova, blagovremeno razdato oružje. Taj fakt neobično lepo pokazuje, koliko ima istine u austrijskim legendama o arnautskim težnjama za samostalnošću i šta su ranije arnautske pobune imale da znače.”

VEĆ I PTICE ZNAJU, SKENDERBEG JE SRBIN

Istog dana, Politika se upinje da objasni da je Skender bio Srbin koji se sa ostalim Srbima odupirao Turcima u sred Albanije: “Proslavljeni Srbin Đurđe Kastriotić, od Turaka nazvan Skender-beg preminuo je u Lješu, kuda je bio otišao da se sa ostalim glavarima srpskim savetuje o tome, kako se može do kraja odoleti Turcima. Ovo je bilo 1467 godine…”

SVEŠTENICI U LEGIJI SMRTI, PRAVI LJUDI NA PRAVOM MESTU

Večernje novosti, vazda eksplicitnije od Politike, 18. decembra 1912. godine u članku “Kosovo se sveti” izveštavaju o sveštenicima osvetnicima:

“Crkveni pastiri, srpsko sveštenstvo i treba i hoće da prednjači. A to se vidi i po mnogobrojnim odzivima njegovim, stupajući u redove ratne legije smrti. Na posao, pastiri, prednjačite svome osvetoljubivome stadu!”

ALBANSKO MORE – SRPSKA PLUĆA

Politika od 19. novembra 1912. godine u članku “Autonomija Albanije” dokazuje da Albaniji ne treba autonomija, ali da Srbiji treba njeno more:

“Danas evropski kabineti traže formulu šta da učine sa nekulturnim Arbanasima, narodom bez ikakve nacionalne svesti, bez kulture i tradicije. (…) Za Srbiju je more ono isto, što su pluća čovečjem organizmu.”

Politika se i narednih dana bavila pomorskom tematikom, pa 21. oktobra 1912. godine kliče:

“More! U toj je reči ceo strategijski i taktički plan naših vojskovođa, u njoj je sva politika naših diplomata.”

SRPSKA ZOOLOGIJA: ALBANCI SU ZVEROVI

Paralelno sa dokazivanjem da Srbiji pripada albansko primorje, provođena je žestoka anti-albanska propaganda. Politika od 21. oktobra 1912. godine, u članku „Kroz Kačanički klanac“ daje sledeću definiciju Albanca:

“Arnautin je sav samo zločin, pomešan sa podlošću i prevarom.”

Istovremeno kada su u javnost dospele prve vesti o zločinima nad albanskim stanovništvom, Politika je na naslovnoj strani započela serijal članaka o albanskim zločinima. Veliki naslov “Zverovi” išao je na naslovnici Politike 23., 24. i 25. novembra. Ovom serijom članaka se poriču izveštaji o zločinima srpske vojske, i detaljno se opisuju albanska zverstva.

EVROPO, PAZI ŠTA RADIŠ

Politika od 29. novembra 1912. godine na naslovici donosi članak “Austrijski blef” u kojem piše kako Austrija ne sme da napadne Srbiju:

“Austrija je sa svojom mobilizacijom napravila galamu, kakava se ne pravi ni kada se polazi u najobičnije manevre. Samo što nisu izveli dobošare pred pojedine pukove, pa da dobuju i da svi u jedan glas viču: “Mi hoćemo da ratujemo! Pazi šta radiš Evropo! Čuješ li ti ovo, balkanski savezu! Zar ne vidite kako smo strašni?!” Udarili u talambase, kao da se drekom i pretnjom može nešto da postigne.”

A malo ispod, u sasvim drugačijem tonu članak “Ruska mobilizacija” govori o pripremama Rusije za rat:

“Po izveštajima nemačkih listova, pripreme za opštu mobilizaciju u Rusiji privode se već kraju. Trupe iz cele carevine prevoze se na austrijsku i nemačku granicu, i sve novi rezervisti se pozivaju pod zastavu.”

BIĆE RATA, KAŽU SVI PATRIOTSKI MEDIJI

Politika od 4. decembra 1912. godine u članku pod naslovom “Jedno proročanstvo” donosi naknadno proročanstvo kojim priprema narod za planirani rat. Članak govori o tome kako u Svetoj gori ima jedan kaluđer koji važi kao vidovit čovek, prorok. Navodno, on je pre četiri godine dao jedno proročanstvo u kome se predviđa balkanski rat, a potom i rat sa Austrijom koji će uslediti:

“U jesen 1912 godine složiće se Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka pa će udariti sa svih strana na Tursku. I već u novembru Turske će nestati iz Evrope. I tada će odmah nastati i u Austriji velika buna. Protiv Austrije dići će se svi njeni narodi. Zaratiće se i u 1913. godini i nestaće i Austrije.”

Tih dana u srpskoj štampi grme ratne trube. Politika od 8. decembra 1912. godine ubeđuje narod da su “Rusi uz nas”:

“Odavno se ni u jednom parlamentu nije čula deklaracija kao što se onomad čula u ruskom dumi. S najvećom zapetošću očekivani govor predsednika ruske vlade Kokovceva pokazao je još jednom, da Srbija nije ostavljena sama sebi i da će se pri rešenju balkanskih pitanja voditi prvenstveno interesima balkanskih država.”

MI SMO PROTIV SVIH PODELA, OSIM PODELE ALBANIJE

Istog dana 8. decembra Politika donosi članak “Skup ambasadora” iz kojeg se može naslutiti da od željenog pripajanja Albanije Srbiji nema ništa:

“Na sastanku ambasadora u Londonu preporučeno je da Albanija postane autonomna pod uslovom da se garantuje Srbiji trgovinski pristup na Jadransko more. Šest vlada, velikih sila, pristale su na ovaj predlog.”

I pored dogovora velikih sila u Londonu, Politika od 9. decembra 1912. nastavlja da se zanosi idejom podele Albanije:

“Srbija u ovom trenutku ima, dakle, dužnost, da sebi osigura i mir i budućnost, a najbolja garantija za to jeste podela Albanije između Srbije i Grčke.”

SRBIJA, UVEK ŽRTVA, NIKAD MRTVA

Politika od 11. decembra 1912. godine u članku nazvanom “Rešenje” konačno shvata:

“Postaje vrlo verovatno da će albansko pitanje i pitanje o našem izlasku na more dobiti jedno rđavo rešenje. Velike sile sporazumele su se, da se za Srbiju otvori pristanište na Jadranskom Moru, slobodno i neutralno, na albanskoj teritoriji sa međunrodnom železnicom pod komandom Evrope sa slobodnim tranzitom za svu robu, podrazumevajući i municiju i ratni materijal. (…) Uvek je Srbija bila žrtva velikih sila.”

IZUZETNI ZAKONI ZA ROBOVE SRBIJE

O tome kakva je bila sudbina krajeva koji su nakon prvog balkanskog rata pripojeni Srbiji, izveštavaju Radničke novine od 14. decembra 1912.godine u članku pod naslovom “Režim Izuzetnih zakona”:

“Šta se svetu u osvojenim predelima sprema? Spremaju se izuzetni zakoni, kakve osvajači propisuju pokorenima, pobedenima. Prvo je jedan poslanik u nizu članaka izjavio: svetu u zavojevanim krajevima ne sme se dati ni opštinska samouprava, ni pravo glasa, za dugo vremena treba tamo zadržati vojni sistem i vojna suđenja, puškom i topom naučiti taj ‘divlji narod’ živolu u jednoj modernoj državi – pa je onda u nizu notica preko prljave štampe beogradska vlada pustila: da se za ‘nove krajeve’ izrađuju neki ‘specijalni’. to će reći izuzetni zakoni. Ako upitate: zašto tako? onda će se dobiti odgovor taj narod još nije zreo da se o svom dobru i o svojoj upravi pobrine! Tim oni misle da krunišu – ‘oslobodilački rat’!”

Pripremio: Damjan Pavlica

(enovinecom)