Nacija mržnje: Rasizam je nešto najniže

 Fudbalski savez Srbije (FSS) negirao je da je na utakmici mladih reprezentacija Srbije i Engleske u Kruševcu bilo vređanja gostujućih igrača na rasnoj osnovi. Isto misli i selektor mlade fudbalske reprezentacije Srbije Aleksandar Janković i premijer Srbije Ivica Dačić. Srpska ministarka sporta Alisa Marić najoštrije je osudila incidente koji su se dogodili na utakmici u Kruševcu, izbegavši reč “rasizam” u svom saopštenju, a nju nije izustio ni direktor selekcija Fudbalskog saveza Srbije Savo Milošević. Što se tiče političkih stranaka i njihovih reprezenata – njih ta tema ne interesuje, s razlogom, primetićemo. Rasizam je još onomad ušao u mejnstrim politiku i domaćinski se razbaškario po toj kaljavoj utrini. Ekvivalenti ovih sa kruševačkih tribina mogu se primetiti i u nekim političkim partijama.

U zemlji u kojoj je čak i trener fudbalske reprezentacije onomad bio kažnjavan za vređanje na rasnoj osnovi (Siniša Mihajlović Patrika Vijeru u Ligi šampiona, prim. aut.), nema svrhe očekivati drugačiji diskurs.

Međutim, rasističko divljanje u Kruševcu propušteno kroz prizmu srpskih medija, ipak, zavređuje poseban osvrt.

Profesinalno ruinirani mediji pohitali su između ostalog u potragu za bivšim i sadašnjim tamnoputim sportistima iz raznih srpskih klubova, koji navodno nisu bili meta rasističkih napada, da ovi aminuju kako je Srbija ustvari raj za sve one drugačije rase, veroispovesti, nacionalne pripadnosti itd. Drugi, pak, priču spinuju nešto perfidnije, mahnito se upiru da na oproban način, zamenom teza, dokažu da su Englezi ustvari ako ne veći, ono bar isto toliko rasisti koliko i Srbi. S tim naumom iskopavaju putem internet pretraživača incidente u izvedbi raznih huliganskih družina nižerazrednih engleskih timova, dok, primetićemo, istina ostaje na sasvim drugoj strani: na mečevima reprezentacije, ne klupskih duela, nije zabeležen primer da su engleski navijači napravili ništa što navodi na rasistički incident. Možda su nacionalisti iz medija inspiraciju za ovakvu banalnu zamenu teza pronašli u infantilnoj izjavi srpskog premijera da su “srpski huligani su učili od engleskih”. Ko zna, moguće je. A postoji i jedna poslovica koja kaže: veži konja gde gazda kaže.

Poslovično opijeni izvitoperenim patriotizmom, pojedini su totalno izgubili dodir sa stvarnošću, glede pomenutog događaja. Iako se na video snimku, koji je dostupan široj javnosti, jasno čuju rasistički urlici (oponašanje majmunske krike, prim. aut.) uperenih prema tamnoputom igraču engleske reprezentacije Deniju Rouzu, srpski mediji ipak su odlučili da ponize svoju publiku: “Deni Rouz, gde su ti majmunski krici?” (Mondo), “Fudbalski savez Srbije: Koga laže Deni Rouz?” (Press)…

Međutim, sablazan je strašnija iz razloga što upravo ovih dana, kada se obeležava petnaestogodišnjica ubistva trinaestogodišnjeg Roma Dušana Jovanovića kojeg je 18. oktobra 1997. linčovala grupa srpskih rasista u strogom centru Beograda, ispred kuće u kojoj je živeo sa porodicom, srpski mediji slažu sledeće naslove u cilju relativizacije rasizama u Kruševca, ali i u srpskom društvu uopšte: “Srbiji podmeću i rasizam!” (Vesti online), “Srbi nisu rasisti!” (Vesti online), “FSS: Nije bilo rasizma u Kruševcu” (B92), “Koković: Nema rasizma u Srbiji” (RTS), “Gradonačelnik: Kruševljani su bili na visokom nivou ” (S media), “Sale Janković: Nisam video rasizam u Kruševcu” (S media), “Rasisti smo koliko i drugi” (Press)…

No, dok se sabiraju i, evidentno je, množe, posledice rasističke oluje u Kruševcu, te u svetskoj štampi s tim u vezi osviću šlajfne o izvesnoj naciji mržnje na Balkanu, podsetimo se sličnih događaja iz prošlosti. Meta rasista u Srbiji najčešće su Romi, verovatno zato što ih ima najviše, ali i ostali drugačije boje kože.

 

Već pomenusmo, pre tačno petnaest godina, 18. oktobra 1997, trinaestogodišnji Rom Dušan Jovanović ubijen je u strogom centru Beograda. Dečak vraćao se iz obližnjeg dragstora i nosio sok, kada su ga ispred kuće u kojoj je živeo sa porodicom presrela četvorica skinheda, takođe maloletnika, napala ga i besomučno tukla i šutirala dok se njegov mladi život nije ugasio pod rasističkim čizmama.

Slično se dogodilo ispred restorana na Zelenom vencu, 17. novembra 2000. godine. Beograđani pamte zversko prebijanje glumca Dragana Maksimovića, kojeg su fudbalski huligani FK “Rad”, jer su mislili da je Rom. Od posledica povreda koje su mu naneli umro je 4. februara naredne godine, a ubice do danas, uprkos tome što je linču prisustvovao veliki broj svedoka, nisu pronađene.

U januaru 2007. u Boljevcima kod Beograda ubijen je sedamnaestogodišnji Rom Branko Nikolić kome su ubice, maloletni pripadnici lokalne bande, uzeli mobilni telefon, potom ga zverski mučili i bacili u obližnji kanal.

Petog aprila 2009. godine, napadnuto je kontejnersko naselje raseljenih Roma u Boljevcima. Maskirani sa navučenim kapama sa prorezima za oči, i pod dejstvom alkohola, napadači su izazvali požar bacivši “Molotovljev koktel” u jednu stambenu jedinicu, a potom su ubacili automobilske gume da bi podstakli širenja vatre. Novembra 2011. samo jedno lice je osuđeno za ovaj napad – uslovno na dve godine zatvora.

Sredinom 2010. godine, pripadnici romske zajednice su bili izloženi linču i fizičkom nasilju, a njihove kuće kamenovane, dok je jedna zapaljena u selu Jabuka kraj Pančeva, tokom rasno motivisanih nemira. Kamenovana je i Metodistička crkva za koju su izgrednici procenili da je mesto okupljanja lokalnih Roma. Policija je reagovala tek posle nekoliko dana, a bezbednost i sloboda kretanja i romskog stanovništva mesecima je bila ograničena. Samo šestorica izgrednika optužena su za učestvovanje u napadima, odnosno rasno motivisanom nasilju, i osuđeno na uslovne kazne.

Prava eksalacija rasnog nasilja dogodila se u 2011. godini:

Na porodičnoj kući Dobrile Nikolić, koordinatorke za romska pitanja u Zrenjaninu, tokom noći je ispisan grafit “Smrt ciganima političarima”.

Na proslavi osamnaestog rođendana Aleksandra Nikolića u Romskom domu u Čačku, u noći između 1. i 2. aprila, došlo je do pravog krvoprolića. Četvorica mladića, od kojih su trojica Romi – izbodeni su nožem. Na njih je nasrnuo maloletnik A. M. iz Čačka.

U noći između 13. i 14. januara 2011. u romskom naselju u Požegi na zidovima kuća osvanuli su kukasti krstovi i antiromski grafiti mržnje. Krajem istog meseca, desetak kontejnera u samom centru Knjaževca, od kojih nekoliko i u blizini zgrade opštine, policijske stanice i opštinskog suda, osvanulo je s uvredljivim natpisima za Rome.

U martu 2011. godine Alija Omerović, napadnut je u Beogradu samo zato što je pripadnik nacionalne manjine. Njemu su rasisti naneli ozbiljne fizičke povrede. Omerović je vremenom sanirao zadobijene rane, ipak, kako je rekao otac pretučenog mladića, oporavak od duševnih posledica tog napada trajaće mnogo duže. To je valjda i najsažetija definicija posledica rasizma – duševne posledice teško zarastaju, neretko – nikad.

Rasistički incident dogodio se krajem marta 2011. u Banatskom Karađorđevu, kada je napadnuta romska porodica Vlade Micića, koja je zbog pretnji i u strahu od sledećeg napada ubrzo pobegla iz ovog sela. Kuća je kamenovana, prozori i roletne su polomljeni, a najmlađa devojčica iz porodice Micić zadobila je posekotine od stakla. Fizičkom napadu na šestočlanu romsku porodicu predhodio je verbalni atak.

Krajem 2011, u Banji Koviljači, organizovani su rasistički protesti protiv azilanata. Istovremeno, sličan skup je održan i u Aleksincu.

Aprila 2012. godine, neidentifikovani počinioci napali su centar u Jabučkom Ritu u kom su smešteni građani iseljeni iz Belvila. Prema svedočenju napadnutih građana grupa huligana napala je naselje uzvikujći parole ‘Srbija Srbima’ i ‘Marš napolje’, a na jednom od kontejnera nacrtali kukasti krst.

Masovni rasistički neredi dogodili su se na Svetski dan Roma, 8. aprila ove godine, u beogradskom prigradskom naselju Resnik. U neredima, koje su organizovali meštani tog sela kako bi sprečili preseljenje Roma iz Novog Beograda u njihov komšiluk, povređeno je najmanje dvanaest policajaca

A kada je reč rasizmu na sportskim terenima i tribinama u Srbiji, lista rasno motivisanih incidenata koji su se dogodili u poslednje vreme takođe je podugačka.

Prvenstveno se podsetimo 2007. godine i utakmice u kojoj su se sastale mlade reprezenatcije Engleske i Srbije, tokom Evropskog prvenstva u Holandiji. Tada su, kao i u Kruševcu, srpski huligani takođe na rasnoj osnovi vređali mlade engleske fudbalere. Meta srpskih rasista na meču u gradu Najmehenu bio je Nedum Onuoha, a Fudbalski savez Srbije je tada, zbog svega platio kaznu od 16.000 funti.

 

Samo nekoliko dana pre rasističkih orgija u Kruševcu, za vreme prvenstvene utakmice između Slobode i Vojvodine u Užicu dogodio se rasistički incident. Domaća publika je tokom utakmice u više navrata sa zapadne tribine stadiona horski vređala onomatopejom majmunskih krikova fudbalera gostujućeg tima Kamerunca Abubakara Oumarua, što sve stoji U izveštaju sa tog prvenstvenog duela.

No, najupečatljivi rasistički ispad u poslednjih nekoliko godina dogodio se u Čačku. Tamnoputog fudbalera iz Zimbabvea Majka Tamanjeru vređala je velika grupa huligana na zvaničnoj utakmici, stavljajući na glave kapuljače, poput onih kakve nose pripadnici ozloglašene rasističke organizacije Kju Kjuks Klan. Rasissti su tokom utakmice uzvikivali „Niger aut, Niger odlazi” i uz odsečno podizanje desne ruke uvis uzvikivali „Zig hajl” i „Hajl Hilter”. Slična slika sa stadiona nikada ranije nije viđena u Evropi.

U istom gradu, 2008. godine, grupa obesnih mladića napala je Solomona Opaku, fudbalera poreklom iz Gane, i pretukla ga. Čačanska policija je zbog linča fudbalera iz Gane tada privela četvoricu srpskih junaka.

NBC Sports, jedan od vodećih sportskih medija na svetu, napade na Tamanjeru i Opakua svrstao je na listu najvećih rasističkih incidenata u evropskom fudbalu u novije vreme.

To ujedno nisu bili jedini incidenti u tom gradu. Naime, prvi rasistički napad u Čačku dogodio se 2005. godine, kada je grupa mladića, u Gradskom parku, napala prvotimca lokalnog fudbalskog kluba Lukmona Babatundea, poreklom iz Nigerije.

Fudbaler iz Ugande Judžin Sepuja, koji je igrao svojevremeno za beogradski Čukarički, a potom i Mladi Radnik iz Požarevca, teško da bi se složio sa aktuelnim skarednim napisima iz srpskih medija. Naime, Uganđanin je svojevremeno jedva izvukao živu glavu kada su ga u beogradskom naselju Banovo Brdo napala dvojica siledžija i šutirala do iznemoglosti. Na kraju je završio u Urgentnom centru, a ubrzo se i zauvek oprostio od zemlje i naroda koji, prema pisanju ovdašnjih medija, nije rasistički.

O verbalnom vređanju na rasističkoj osnovi na srpskim stadionima i u sportskim halama ne treba trošiti previše reči. Takav način ophođenja sa sportistima drugačije boje kože odavno je postao opšteprihvatljiva matrica u komunikaciji na ovim prostorima. Gotovo na svakoj utakmici, bez obzira koji je sport u pitanju, redovno se može videti i donekle paradoksalna situacija, odnosno da navijači tamnoputom igraču iz svog kluba aplaudiraju, dok drugom, iste boje kože ali iz suprotnog tabora, upućuju rasne uvrede, najčešće imitirajući majmunske krikove.

U izveštaju Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasizma i netolerancije (ECRI) iz 2011. godine, naglašava se da je sudska praksa vezana za rasistički motivisane zločine u Srbiji problematična zato što ima malo suđenja za ovakve zločine a presude su obično blage i uglavnom se svode na vrlo niske novčane kazne.

Istovremeno, u Srbiji se pojavljuje sve veći broj rasističkih organizacija koje ne prezaju od nasilja i neometano od nadležnih organa sprovode svoju nakaradnu ideologiju.

 

(e-novine.com)