Predsjednik i njegov najbolji đak

Kada jednoga dana ne bude predsednik ni države ni svoje partije, Boris Tadić će moći do mile volje da uživa u priznanjima koje je tokom dva, a možda i tri mandata kao predsednik Srbije dobijao.

Ko zna šta će tada misliti o nagradi “Sever” Centra Sever-Jug pri Savetu Evrope koja mu je  uručena u Lisabonu, ali je gotovo izvesno da neće pamtiti reči koje je tom prilikom izgovorio.

„Biti nagrađen u ime Srbije predstavlja počast koju deli ceo moj narod. Građani Srbije su ti koji su morali da nose teret zahtevnih reformi koje sprovodimo“, rekao je ushićeno Tadić nakon što mu je portugalski predsednik Anibal Cavaco Silva uručio priznanje. 

Znajući da nagrade, pogotovu ovakve, ne znače uvek to što im u obrazloženju stoji, a svestan svojih i predizbornih potreba svoje Demokratske stranke, nesebično ju je podelio sa „celim svojim narodom“.

Tako je,  možda i nesvesno, nastavio jednu ružnu praksu prošlih, totalitarnih vremena na ovim našim i širim, istočnim prostorima. Praksu da se između „vođa“ i „naroda“ ili „vođa“ i „partija“ stavlja znak jednakosti koji bi  „spoljnom“ i  „unutrašnjem neprijatelju“ trebalo jasno da stavi do znanja ko je ko i ko sa kim  u Srbiji – mesec i koji dan pred izbore.

Velike, ako ne i najveće, zasluge za takve odnose Srbije sa susedima snosi Vuk Jeremić, konfliktni ministar spoljnih poslova i predsednikov „najbolji đak“ još iz vremena kada mu je Tadić  u gimnaziji predavao psihologiju. Bahat i arogantan, često se ističući i zaklanjajući zagrljajima sa ruskim kolegama, mladi Jeremić se „proslavio“ svojom „pit bull diplomatijom“ agitujući po celom svetu protiv nezavisnosti Kosova.

Uzimajući u obzir sve faktore, Tadić i prilikom dodele pomenute evropske nagrade u portugalskom parlamentu ističe zasluge Srbije, a zapravo svoje, u dosadašnjem procesu približavanja Evropskoj uniji.

Nadajući se dobijanju termina za početak pregovora za ulazak u EU do kraja 2012. on podseća da je Srbija uhapsila i izručila Haškom tribunalu 46 optuženih za ratne zločine, odnosno da je deklaracijom u Skupštini osudila zločin u Srebrenici. „Verujem da je proces koji je usledio, uključujući moje posete Srebrenici, Bratuncu, Vukovaru i drugim mestima u kojima su nevini postali žrtve, u velikoj meri doprineo povećanju poverenja i stabilnosti u regionu“, smatra Tadić.

Zasluge Jeremića

Međutim, svako ko se iole bavi odnosima i stanjem u regionu s pravom će se pitati na koje se to i kakvo poverenje i stabilnost predsednik Srbije poziva. Jer, istinu govoreći, zvanični Beograd nije u najboljim odnosima ni sa Sarajevom, ni  Zagrebom, ni  Podgoricom – o Prištini da i ne govorimo.

Velike, ako ne i najveće, zasluge za takve odnose Srbije sa susedima snosi Vuk Jeremić, konfliktni ministar spoljnih poslova i predsednikov „najbolji đak“ još iz vremena kada mu je Tadić  u gimnaziji predavao psihologiju.

Bahat i arogantan, često se ističući i zaklanjajući zagrljajima sa ruskim kolegama, mladi Jeremić se „proslavio“ svojom „pit bull diplomatijom“ agitujući po celom svetu protiv nezavisnosti Kosova.

Kada je dara prevršila svaku meru, a Srbiji zapretio prekid razgovora za dobijanje statusa kandidata EU, Tadić ga je povukao iz prvih redova diplomatije, ali ne i smenio, određujući za ključnog pregovarača sa Prištinom, takođe mladog,  Borka Stefanovića.

Potez predsednika Tadića ministra Jeremića jeste pasivizirao, ali ne i deprimirao. Naprotiv! Srpski šef diplomatije, neviđenim elanom i svojstvenim originalnim stilom bacio se u bitku za dobijanje mesta predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. O „rezultatima“ koje postiže pišu i svetski mediji.

Agencija France Presse, recimo,  u svojoj  analizi ističe da je pomenutom kandidaturom  „Vuk  Jeremić pokrenuo diplomatsku svađu u istočnoj Evropi“. 

Audronius Ažubalis, šef litvanske diplomatije, izjavljuje da je Jeremić pokušao „da ucenjuje“ njegovu zemlju, optužujući ujedno Rusiju da „podržavajući Jeremića za to mesto, a ne kandidata Viljnusa, litvanskog ambasadora u UN-u Dalijusa Čekuolisa“, oživljava neprijateljstva iz vremena „hladnog rata“.  Da ne ređamo dalje.

Sve kad se sabere, ministru Jeremiću upravo u ovoj kampanji  pristižu računi za dosadašnju karijeru,  te on  podršku za ovu nominaciju ne dobija ne samo iz evropskih centara, nego i iz Zagreba i Sarajeva, a što se može ispostaviti kao još jedan loš rezultat Beograda na spoljno-političkom planu.

I ma kako lepo zvučale reči iz obrazloženja Tadićeve evropske nagrade, da je ona „priznanje za njegovo političko delovanje na pomirenje na Balkanu i integraciju njegove zemlje u proces evropske izgradnje“, ostaje činjenica da se predsednik Srbije, u svoja dosadašnja dva mandata, nije proslavio spoljnom politikom, posebno ne onom u regionu.

Za takav saldo umnogome ima da zahvali Vuku Jeremiću, svom „najboljem đaku“, koji se u poslovima šefa srpske spoljne politike isticao i ističe neprimerenom ličnom inicijativom, bolje reći, zakulisnom diplomatijom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i nužno ne odražavaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

(balkansaljazeeracom)