Imaš groblje, vrati spomenik (Tomislav Marković & Petar Luković)

Inicijalna kapisla za akciju „Srpski vojnik na braniku Novog Beograda“ sevnula je u malokalibarskom mozgu Vojislava Koštunice nakon što je čuo prigodnu odu posvećenu sebi iz usta zaljubljenog Milovana Danojlića, povodom dodele nekakve nagrade društvenom radniku godine (Zadužbina „Topalović“)

Pišu: Tomislav Marković & Petar Luković

Budući da je od pisanja o Vojislavu Koštunici dosadnije jedino biti – Koštunica Vojislav, svaka vest u kojoj se pominje bivši premijer ili njegova nesrećna stranka (DSS) po defaultu je pravo mučilište; ipak, ponekad je teško odoleti tom zovu dosade, naročito kad je vaseljenska dosada razlog što je stranka Koštunice dr Voje, ničim izazvana, danas, u petak, objavila priopćenje kao legalistički dokaz da baš svi u partiji nisu pomrli i da ima nekolicina živih koji pišu ovakve bedastoće.

Šta sad muči umornog Vojislava?

Ostaci Vojine zaklane stranke, u nastupu grobljanskog nadahnuća militarističkog tipa, zatražili su „od vlasti Beograda da odrede mesto u gradu gde bi mogao da se sa Novog groblja premesti spomenik srpskom vojniku“. Na ovu ideju nisu došli slučajno, zahtevu je prethodila ozbiljna naučna analiza, čiji je zaključak da „nijedan trg ni ulica u Beogradu nemaju spomenik posvećen pobedi srpske vojske u Prvom svetskom ratu“. Poznata DSS temeljitost u detaljima dovela ih je do konačnog rešenja spomeničkog pitanja: idealno mesto za humano preseljenje spomenika je netaknuti Novi Beograd, „s obzirom da u ovom delu grada ima dovoljno neiskorišćenih površina".

Ova grandiozna ideja nije nastala slučajno. Ona je plod višednevnih kontemplacija, pasivnog razmišljanja, melanholije – ukrštenih sa kategoričkim imperativom da se stranka oglasi bilo kakvim, pa čak i kamenim povodom. Inicijalna kapisla za akciju „Srpski vojnik na braniku Novog Beograda“ sevnula je u malokalibarskom mozgu Vojislava Koštunice nakon što je čuo prigodnu odu posvećenu sebi iz usta zaljubljenog Milovana Danojlića, povodom dodele nekakve nagrade društvenom radniku godine (Zadužbina „Topalović“). Istog onog dana kad je nacionalno onesvešćeni NIN u celini preneo inspirativnu besedu zanesenog Danojlića, na krilima žanrovskog otkrića da je Koštunica goloruki čovek i žena u jednom telu, srpski ratnik zarobljen u knjiškom čoveku, pravoslavni David, večiti predsednik vlade – prosvetljeni Vojislav odlučio je da pokrene akciju „Imaš groblje, vrati spomenik“.

Nema razloga da čitaoci e-novina ostanu uskraćeni za Milovanove komplimente upućene voljenom Vojislavu. Između ostalog, neka bude upamćeno, ovako je Pesnik govorio o Ratniku:

„Odbrana Kosova, neposredan povod za dodelu ovog priznanja, jeste letopis trogodišnje borbe da se razgovor o statusu naše nesrećne pokrajine postavi u koordinate istorije i u okvire vladajućeg međunarodnog prava. To je bolan, potresan dokument, ratni dnevnik sročen tačnim i jasnim jezikom pravnika koji poseduje široku opštu kulturu i sluh za maternji jezik. U tom zborniku, gde je svaka reč dva puta odvagana, prisustvujemo rvanju Davida sa Golijatom; to je crna knjiga našeg postradanja, ali i našeg slobodoljublja, te izvesnog shvatanja časti i dostojanstva. Dugi monolog pred gluvim zidom, uzaludan pokušaj urazumljivanja svetskih silnika i pljačkaša, vođen sa taktikom koju goloruki ljudi, i žene, primenjuju u nastojanju da umire ulične napasnike. Teško je, u ovim tekstovima, povući granicu između čestite naivnosti, diplomatskih konvencija i lukavog plana da se neprijateljski nastrojen sudija, koji u džepu drži potpisanu smrtnu presudu, tretira kao nepristrasni sagovornik. Primer ženske mudrosti: sa divljakom i bezumnikom govoriti mirno, sa naglašenim poverenjem u njegovu čovečnost. Takav nastup, ponekad, smiruje besprizornike; ali, ono što prolazi kod uličnih nasrtljivaca, nije prošlo kod svetskih silnika.“

Još nije kraj, Danojlić najviše voli da odlaže zasluženi vrhunac, pa nastavlja u predorgazmičkom transu:
„Moralna pobeda našeg predsednika s vremenom će postajati sve nesumnjivija i podsticajnija. Njegova upornost je svojstvena ovom tlu, a sažeta je u životnom geslu hromog Vuka: ‘Ne da se, ali će se dati.’ Časno je izvršio nacionalnu dužnost u borbi protiv vojnički i ekonomski nadmoćnog neprijatelja, sto puta jačeg od onog koji se u junu 1389. ulogorio između Sitnice i Laba…
Viševekovnu tradiciju borbe protiv tuđinske vlasti u našem vremenu nastavlja jedan miran, povučeni intelektualac, takoreći knjiški čovek, u čijem se duhu, a i prezimenu, zadržala koštunjava čvrstina našeg plemena. Svoje poznavanje međunarodnog prava pretvorio je u oružje kome moćnici nisu ni pokušali da se suprotstave. Pozivali su se na ‘stvoreno stanje’, koje su sami, sa planom, stvorili, i koje je, po rečima jednog od njihovih izveštača, na Kosovu mračno. Uveren u vrednost načela u ime kojih je došao na čelo države, a čija je priroda univerzalna, poveo je spor protiv svetske vlade koju je zajahao njen trenutno najjači član. Stavio je glavu na panj, i izgubio sve, osim časti. Ponovila se žrtva svetog kneza: bitka se morala dati da bismo danas gledali sebi u oči, i da se ne bismo, koliko sutra, stideli pred potomstvom.“

Kad se naivnom čitaocu učinilo da se više nema šta reći, Danojlić je smogao snage za završni udarac: „Zbornik Koštuničinih nastupa tvori kodeks našeg istorijskog prava, i daje primer kako se treba boriti kad je ishod neizvestan, a neprijatelj neuporedivo jači. Jači od svega, osim od našeg shvatanja časti, i našeg samopoštovanja.“

E-novine