Đilas mrzi oproštaje (Petar Luković)
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – desna i leva
finansijska ruka Borisa Tadića – odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija
Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas
saoseća sa izbeglicama iz „Oluje“ i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede
fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde
Netom objavljen rat Borisa Tadića i njegovog Demokratskog stranačkog kartela
protiv Hrvatske – ušao je u fazu tradicionalne srpske osvete po proverenom
sistemu Slobodana Miloševića; svojevemeno je, tamo davne 1989, američki
ambasador u Beogradu Voren Cimerman čekao punih godinu dana da se predsednik
Srbije umilostivi i primi ga u audijenciju; svega 19 godina docnije, novembra
2008, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – desna i leva finansijska ruka
Borisa Tadića – odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića,
ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa
izbeglicama iz „Oluje“ i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne
srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde.
Ovde više nije reč o primenjenom primitivizmu pomenutog Đilasa
– primitivizam je odavno njegovo srednje slovo – već o minimumu
pristojnosti, naročito kad je u pitanju veleposlanik ambasade koja je, po
srpskom plamenom defaultu, poslednjih godina, kad god je bilo prilike, uvek
bila kamenovana, paljena, razbijana i razjebana samom činjenicom da je bila
„hrvatska“, odnosno „neprijateljska“, odnosno „ustaška“, odnosno „antisrpska“.
Ali, kako je Đilas samo vojnik Borisa Tadića i posilni Vuka Jeremića, za
razumevanje je potez ignorisanja kojim je pokušao da izbriše sve ono što je
Tonči Stančić – jedan od najkultivisanijih ambasadora u Beogradu –
činio godinama: pokušavao i uspevao da poveže pokidane niti saradnje između dve
države, organizirao čitav niz manifestacija, konačno, vlastitu foto-izložbu
usred Beograda, na šta mu je uzvraćeno đilaštinom tipa „ko te jebe kad si
Hrvat“.
Sve to, razume se, nije bilo dovoljno da gradonačelnik Đilas nađe petnaest
minuta dragocenog vremena za oproštajnu posetu za jednog od velikih prijatelja
Beograda. Politička mantra tadićevske propagande koja svakog Hrvata vidi kao
potencijalnog ustašu, baš kao u vreme Slobodana Miloševića ili Vojislava Koštunice,
dočekala je na primeru odlazećeg hrvatskog veleposlanika svoju najbedniju
sliku, zahvaljući Draganu Đilasu i njegovim nalogodavcima.
Kako ono beše 1996, majke ti: „Beograd je svet“?
Srećom, zahvaljujući Đilasu, Beograd je danas deo Demokratske stranke Borisa
Tadića.
Malo li je?
Pitajte Tončija Staničića.
E-Novine
