Moje ime je Arba Hatun i jako smo gladni

IslamBosna.ba- Moje ime je Arba Hatun i imam 50 godina. Prije krize živjeli smo prilično dobar život. Imali smo domaće životinje, imali smo farmu, uzgajali smo različite usjeve kao što su riža i kokosov orah. Nekako smo se snalazili. Moj muž je umro prije 15 godina, pa sam živjela sa svojim sinom i njegovom porodicom. Kada sam bila mlađa radila sam na farmi, ali sada sam stara, tako da moj sin radii većinu posla.

Ne mogu se sjetiti tog dana, ali upravo sam se probudila i umivala sam se kada je vojska došla na našu farmu i ukrala naše životinje. Tada su počeli da pucaju i upucali su me u stomak. Srećom, nije bilo suviše duboko, ali bilo je jako bolno i krvarila sam puno, pa me sin odveo kod obližnjeg doktora.

Kada so se vratili cijelo selo je spaljeno do temelja. Sin me je odveo na planinu gdje smo pronašli njegovu porodicu.

Tamo smo spavali tri dana, a onda me odnio u Bangladeš. Nismo ništa mogli ponijeti jer me je sin nosio, a njegova žena je nosila djecu. Bio je to težak put i trebalo nam je 12 dana. Čuli smo da ima problema na granici, ali smo je lahko prešli.

Sretna sam što smo u Bangladešu, jer smo ovdje sigurni. Moja rana zacjeljuje tako da mogu hodati malo više. Ali, nismo mogli ponijeti hranu i nemamo ništa da jedemo, mi ne dobijamo nikakvu pomoć, jako smo gladni.

Moj sin traži od svijeta da nam pomogne da se vratimo u svoju zemlju, ali ja ne želim da se vratim tamo ponovo, mi nikada nećemo biti sigurni u Mijanmaru, moramo učiniti najbolje što možemo ovdje u Bangladešu.

Ispričano Katie Arnold u novom skloništu Kutupalong u blizini Cox Bazara, Bangladeš

Prijevod i obrada: IslamBosna.ba