IslamBosna.ba- Hasan Kadioglu je jedan od onih koji su se suprotstavili odmetnulim vojnicima u Turskoj. Ovaj dvadesetjednogodišnjak je redakciji rp-online.de ispričao šta je u noći između petka i subote doživio u Istanbulu:
Odrastao sam u Njemačkoj i od nedavno sam sa suprugom doselio u Istanbul, jer će ona ovdje studirati medicinu. Petak navečer sam bio u kući mojih roditelja u Čaršambi, jednoj od četvrti Istanbula. Tad me otac nazvao i kazao da je vojska blokirala mostove i da je vojni udar u toku.
Htio sam saznati šta se događa te sam upalio državni program TRT. Kanal je bio ugašen. Potražio sam informacije na stranici dnevnih novina Džumhurijet. Tad su pučisti objavili saopćenje pod prisilom na državnoj televiziji TRT.
„Morao sam na ulicu”
Prvo nisam znao šta da radim. Ubrzo mi se razum razbistrio. Postalo mi je jasno da ukoliko ostanem u kući sjedeći onda će se desiti nešto slično onome u Egiptu 2013. godine kad je vojska uspješno izvršila udar na demokratski poredak. Morao sam na ulicu. Oko jedan sat sam krenuo. Moja supruga je ostala kod kuće. Ona je trudna. Na hiljade nas se uputilo prema odmetnicima.
Bili smo skupina sačinjena od sirijskih izbjeglica, Iračana, Palestinaca, Kurda i Turaka iz svih društvenih staleža. Nisu to bile samo pristalice Erdoana već uveliko i pristalice opozicije.
Dvadesetak vojnika je istupilo pred svoje tenkove koji su bili pozicionirani ispred jedne zgrade gradske uprave.
Jedan policijski komesar nam je rekao da stanemo te da se ne približavamo vojsci. Tad smo i dalje smatrali da su to „naši vojnici“. Nikad ne bih pomislio da vojnici mogu pucati na svoj narod. Kad smo bili blizu na 300 do 400 metara počeli su da pucaju. One koji su im došli „preblizu“ su ubijali. Mnogo žena je bilo na čelu kolone i pale su kao žrtve prvih metaka. Strašno je kad vidiš ženu starosti tvoje majke ili žene, koja biva pogođena od projektila.
Nekoliko ljudi se popelo na tenkove
S početka sam bio prilično u prednjem dijelu kolone. Prvi pucnjevi me nisu posebno zastrašili, jer su vojnici pucali u zrak. Ali onda su krenuli da pucaju po nama. Neposredno pored mene je jedna žena pogođena u nogu. Ja sam se tad uputio u zadnje redove kolone.
Mnogo kamiona, bagera, vatrogasnih kola i autobusa su se uputili prema vojnicima kao žaštita građanima koji su ih slijedili. Vojnici su pucali po kamionima. Svako par koraka bacali smo se na pod.
Kasnije je stigla i policija i postavila se ispred nas da se bori protiv odmetnika. Imali su pištolje da se suprotstave tenkovima. Iako su tenkove odmetnici tek pri kraju borbe koristili. Bilo mi je jasno da mi je život u opasnosti. Ali isto tako mi je bilo jasno da je nemoguće da bježim. To bi značilo predaju. Svi smo život riskirali. Tako je bilo satima.
Ranjeni i mrtvi su još tokom borbi transportirani u bolnice. Nije bilo jasno ko je ranjen, a ko je već preselio. Većina vojnika je ubijena a manji broj ih se predao. Kad je pucnjava prestala pružili smo prvu pomoć ranjenim policajcima. Nekoliko ljudi se popelo na tenkove i pjevali su iako nikom nije bilo do slavlja.
Živimo i umiremo sa vama
U četiri sata sam se sa Sirijcima, Palestincima i Iračanima zajedno uputio prema džamiji. Tamo smo se hladnom vodom abdestili i klanjali sabah-namaz. Pitao sam ih zašto riskiraju svoje živote.
„Vi ste naša braća i sestre! Mi volimo ovu zemlju! Mi živimo i umiremo sa vama!“ Tako su odgovarali. Izbjeglice su policiji na najistrurenijim mjestima prema odmetnicima nosili vodu.
U pet sati sam bio kod kuće. Presvukao sam se i suprugu probudio na namaz. Nakon toga smo legli da se odmorimo.
Bila je ispravna odluku da odem tamo, Opet bih to uradio. Tiče se naše zemlje. Tiče se zajednice ljudi koja samo kroz takvu hrabrost može da opstane.
.
Za IslamBosna.ba Mersad Rekić
Izvor: rp-online.de
Hasan Kadioglu (21) odrastao je u njemačkom gradu Ansbach u pokrajini Bayern i studirao je u Mannheimu političke nauke. Državljanin je Njemačke i Turske.