Nastavak genocida mirnim sredstvima

Uzaludno pokušavam ubediti dvojicu političara da nema nikakvog razloga da bilo koga mrzim. „Ako moj predsjednik tako kaže…“, odgovara mi Cvijetinović i pažljivo beleži naziv našeg portala, očigledno željan da vidi kako se ta moja navodna mržnja prema Srbima ispoljava.

Momčilo Cvijetinović trebalo je da bude prvi predstavnik SDS-a koji mi je izašao u susret: pre nekoliko nedelja nagovestio mi je da postoji mogućnost da presnimim trake iz arhive Radija Srebrenice koji je vodio pre i posle rata, sve do ukidanja ove kuće odlukom Regulatorne agencije za komunikacije (RAK). Emisije iz ovog doba slove za primjere najgore vrste govora mržnje. Ipak, izgleda da se direktor radija ne stidi svog rada: „Ja mislim da tu ima zanjimljivih stvari s kojima treba upoznati javnost“, rekao mi je tada.

I stvarno, zanimljivosti, možda drugačijih nego što ih je zamislio Cvijetinović, Radio Srebrenica krije napretek.

Istorija jedne karijere

„Momčilo Cvijetinović bio je novinar koji je od Radio Srebrenice napravio političko-propagandnu stanicu Velike Srbije”, opisuje bivšeg direktora radija poslednji predratni načelnik Srebrenice Besim Ibišević. „U Radiju su radila četiri Srbina i jedan Bošnjak (tonski majstor). Na čelu je bio Boško Milovanović, peti Srbin. Ta stanica pod uredništvom Momčila Cvijetinovića vodila je otvorenu prosrpsku i prosrbijansku politiku negirajući Bošnjake i suverenost njihove Republike.”

Bilo je razgovora s pažljivo biranim političarima, informacija o teškom životu lokalnih Srba i drugih klasičnih priča iz ratnohuškačkog repertoara esdeesovih pristalica. Svakodnevno srbovanje kulminiralo je 9. januara 1992. godine, kad je glavni urednik odlučio da promoviše stvaranje srpskih autonomnih oblasti u intevjuu sa šefom srebreničkog SDS-a, Goranom Zekićem. Usledio je otkaz, a nazaposleni Cvijetinović vreme je ubijao minirajuću televizijske i radijske emitere na okolnim brdima.

Tada je počela njegova avantura s politikom.

„Sa predstavnicima SDA i SDS boravio sam u srpskom selu Podravanju, 30. januara 1992, kako bi pokušali razriješiti tešku političku situaciju”, priseća se Ibišević, „Radnici srpske nacionalnosti iz tog sela pokrali su teške mašine DP ‘Boksit’ i tako zaustavili njegov rad. Momčilo Cvijetinović je došao na taj sastanak samoinicijativno. Pitao sam ga šta će on na sastanku kada Radio Srebrenica ne emituje program, a on je uzvratio da radi za druge srbijanske radio stanice i novine te da će njima poslati priloge. Na tom sastanku je mali čovjek i još manji novinar pozvao prisutne srpske seljake i radnike da me bukvalno linčuju jer sam ‘glavni ideolog SDA i nosioc antisrpske politike u Srebrenici’.”

Ratni političko-novinarski angažman se isplatio: 14 jula 1995. godine, kada su Mladićeve jedinice već uveliko ubijale zarobljene Srebreničane, zapaženi aktivista je odlukom predsednika Republike Srpske, Radovana Karadžića, dobio mesto u Ratnom predsedništvu opštine Srebrenica – Skelani, na čelu kojeg je stajao Miroslav Deronjić, osuđen u Hagu na 10 godina zatvora.

Tog dana počinje Cvijetinovićeva blistava karijera kao predsednika lokalnog SDS koja traje i dan-danas, koja mu je ipak ostavila dovoljno slobodnog vremena da se vrati svom predratnom poslu na Radio Srebrenici, ovaj put na mesto direktora. Zajedno sa ženom, radijskom spikericom, vodio je ovu kuću sve do njenog ukidanja 2002. godine.

Čini se da tokom svih ovih godina Momčilo Cvijetinović postao toliko privržen Radiju Srebrenici da mu se učinilo da je njegovo vlasništvo. I stvarno: iako se Radio Srebrenica sve ovo vreme nalazio u vlasništvu opštine Srebrenica, nakon zatvaranja je upravo njegov direktor odlučio sa sobom ponese celu arhivu emisija snimljenih nakon rata. Danas tim istorijskim materijalom vlada suvereno, ne stideći se načina na koji je došao u njegov posed, a koji više liči na običnu krađu, nego na skupljanje uspomena.

Ali Cvijetinović se nije proglasio vlasnikom samo radijske arhive. Amila Efendić, direktorica Kulturnog centra Srebrenica u okviru kojeg je radio funkcionisao, govori mi o „išćupanim kablovima“, a njene reči potvrđuje Sakib Smajlović, direktor današnjeg Radija Srebrenica, koji je ponovo počeo s emitovanjem programa 2010. godine.

„Mi smo celu opremu zakupili sami, ovdje nije ostalo baš ništa“, kaže mi. Smajlović je računao na moje posredništvo između njega i Cvijetinovića, jer i njega živo zanima sadržaj prethodnog programa. „Jedino što znam to da se ono više bavio dezinformacijom i da je na kraju zbog toga ukinuto“.

Dobrodošlica nakon genocida

S tim da je posleratni program Radio Srebrenica nastavio propagandu iz predratnog perioda ne slaže se Miro Pejić, današnji dopisnik Srne iz Srebrenice, koji se doselio ovde iz Sarajeva nakon njenog pada. On tvrdi da je sadržaj programa bilo više praktičan. „Glavna briga ljudi je bila kako da prežive”, kaže mi, što s obzirom na broj stanovnika ovog grada koji „nisu preživeli” zvuči u najmanju ruku jezivo.

„Govorilo se o tome kad će biti struja, voda, bilo je i neke muzike”, prepričava mi svoje uspomene Pejić. „Nije bilo političkih emisija. Neki program pojavio se samo pre izbora i to pod monitornigom OSCE. Nisu to tada svi iskoristili.” Moj sagovornik je krajem 90-ih za televiziju Srebrenica, koja je radila u okviru ove medjijske kuće, vodio predizborni program. U tome ne vidi ništa sporno.

„Morate razumijeti da Radio Srebrenica nije imao većeg uticaja na javno mnjenje”, nastavlja Pejić. „Domet im je bio negde oko jednog kilometra, imali su samo jedan emiter na krovu Kulturnog centra.“ Priznaje ipak da drugih načina da se dobije informacije u Srebrenici nije bilo: „Na početku bilo je samo ovo radio, nisu se mogle kupiti novine, da o televiziji i ne govorimo.“

– Pa dobro, ali neka rečenica morala je biti prva – ne da mi mira slika Srebrenice nakon genocida, u koju se useljavaju ljudi.

– Pa znate tada su ljudi ušli u prazan i razrušen grad, nije ih zanimala politika – odgovra Pejić.

– Dobro, a da li im neko objasnio zašto je taj grad toliko prazan? – insistiram.

– Bio je rat, grad je uništen u borbama – sleže ramenima dopisnik entitetske novinske agencije.

I slično Cvijetinoviću prekida kontakte sa mnom, ignorišući me kasnije prilikom svakog slučajnog susreta u gradu.

Praktične informacije o neprijatelju

Nešto drugačije uspomene iz posleratnog perioda ima Vesna Mustafić, koja je krajem 90-ih vodila pripreme za povratak bošnjačkog stanovništva u grad.

„To je bilo nešto grozno“, kaže mi kratko. „To je bio javni poziv na linč. Ljudi su tamo sedeli i govorili koje ljude treba da se likvidira.“ Imena i prezimena pojavljivala su se retko, ali kako kaže moja sagovornica „nisu ni morali da ih imenuju, znalo se dobro o kojim se to skupinama radilo“.

„Ja sam RTV Srebrenica čak i jednom prijavila međunarodnoj policiji“, nastavlja Mustafićka. „Ali oni nisu uspjeli da dobiju kasetu sa snimkom te emisije. Ja sam se sama morala obratiti tim ljudima da mi daju ovu kasetu i na kraju je RTV Srebrenica novčano kažnjena.“

Do svedočenja onih kojima sadržaj Radija Srebrenice nije bilo „praktičan“ izuzetno je teško doći. Organizovani povratak u grad počeo je tek 2001. godine, kad je Cvijetinovićeva propaganda već utihnula, a oni koji su u Srebrenicu dolazili pre toga obično se štrecnu na sam spomen lokalnog emitera.

„Jedan običan govor mržnje”, govori mi jedan od preživelih pad enklave, koji je Srebrenicu posećivao redovno krajem 90-ih. „Tu se stvorila takva atmosfera u kojoj je bilo moguće da usred bijela dana neko pokušava na ulici zaklati zamjenika sekretara opštine Muniba Hasanovića.”

Reči „oslobođenje Srebrenice”, „Turci”, „izdajnici”, „mudžahedini” odjekivale su gradom svaki dan.

– A praktične informacije? – pitam.

– Pa ako vam je informacija o tome koga treba proterati iz grada praktična onda ih je stvarno bilo puno – odgovara moj sagovornik.

Omraženi stranci u akciji

Momčilu Cvijetinoviću neometani rad u posleratnom periodu osigurao je potpuni nemar državnih vlasti i međunarodne zajednice, za koju je Srebrenica predstavljala izuzetno bolnu tačku. Lider SDS-a vešto je koristio postojeću situaciju, u čemu su mu zadušno pomagali kontroverzni prijatelji poput specijalnog izaslanika Visokog predstavnika za Srebrenicu, Benta Jensena.

Na tadašnju medijsku scenu u Bosni i Hercegovini negativno se odražavao i nedostatak zakonskog okvira njenog funkcionisanja. Tek u junu 1998. godine odlukom OHR-a osnovana je Nezavisna komisija za medije (IMC), koja istog meseca kapom i šakom deli privremene dozvole za emitiranje, između ostalog i RTV Srebrenici.

Ali idila je trajala kratko.

7. i 8. februara 1999. godine Radio Srebrenica objavio je saopštenje Srpske radikalne stranke (inače SDS-ovog koalicionog partnera) u kojem osuđuje i traži sankcionisanje „organizovanog odlaska petnaestak Srba, tzv. „Poturica” iz Srebrenice u Tuzlu, a na poziv Hakije Meholjića [ratnog komandanta policije i lider srebreničkog SDP-a], ustaše, koji je klao, palio i nanosio jad srebreničkim Srbima u prošlom nametnutom nam ratu, a koji je odneo živote naših najmiljih”. Dalje SRS izričito zabranjuje „da u ime srebreničkih Srba, patriota i u ime Srpske opštine Srebrenica pružaju ruku pomirenja muslimanima koji su nas zavili u crno i koji su uništili sve što imamo.”

IMC je nakon prijave SFOR i Misije UN u BiH reagovala tako što je novčano kaznila srebreničkog emitera za izazivanje mržnje. Zanjimljivo je da već tada Cvijetinović skrivao snimke emisija od znatiželjnih stranaca, ne želeći da je ustupi nadležnim organima.

RTV Srebrenica je u naredne dve godine bila kažnjena više puta, uvek uz isto obrazloženje: prekoračivanje kvota za reklamni program. Nije nikakva tajna da je predsednik SDS-a talase „svog” radija koristio uglavnom za reklamu svoje stranke i njenih političkih stavova.

Trenutak polaganja računa stigao je nakon što je u martu 2001. godine osnovana Regulatorna agencija za komunikacije (spajanjem IMC i Regulatorne agencije za telekomunikacije). Odlukom od 4. decembra 2001. godine RAK je odbio zahtjev za izdavanje dugoročne dozvole za emitovanje i naredio je Radiju Srebrenici prekid rada. Bez velikih iznenađenja potvrđena je finansijska održivost stanice, potrebni bodovi uskraćeni su joj po pitanju kvalitete programa te prethodnog poštovanja propisa. Svoj udeo u donošenju te odluke imao je i Ured visokog predstavnika, Wolfganga Petritcha,koji je pokušao da obuzda bh. medije.

Iste godine stidljivo počinje povratak u grad. Na taj izuzetno težak, bolan i spor proces je Srbe godinama pripremao Momčilo Cvijetinović i verovatno ga učinio još težim, bolnijim i sporijim nego što je morao biti.

Svoj rad na tome da nikad ne uspe do kraja, prvi čovek SDS-a provodi dan-danas, ovaj put kao odbornik svoje stranke u lokalnoj skupštini i direktor srebreničke srednje škole.

Piše: Paulina Janusz

(enovinecom)