ELEM, RAT ZA OBNOVU VELIKE SRBIJE
Večernje novosti od 8. oktobra 1912. godine već najavljuju pravi cilj ovog ratovanja:
“Sve četiri pravoslavne Hrišćanske države na Balkanu boriće se zajedno: udružena Hriščanska vojska u Ime Boga ubrzo će pobedu održati i podeliti Tursku carevinu. Junaci! Složni pobedićete neprijatelja, a u Prizrenu, Dušanovoj prestonici, obnoviti i Presto Nove Velike Srbije!”
Kako ratni dani teku, Večernje novosti se sve više zagrevaju, pa tako 15. oktobra 1912. u članku pod naslovom „Prva molitva za pobedu“ stoji:
“Sveti rat za oslobođenje zarobljene naše braće oglašen je. Sada se stvara nova i lepša istorija srpskoga plemena. Obnavlja se Dušanova carevina. Sveta je ovo borba. Pravedan je ovo rat i Bog će nam pomoći. Bog je s nama. Smrt bezbožnim varvarima.”
SVEŠTENICI ČETNICI
U ratne aktivnosti spremno se uključila Crkva. Glasnik Prvoslavne Crkve u Kraljevini Srbiji od 15. oktobra 1912. godine, u članku pod naslovom “Crkva u službi otadžbine”, javlja da dobrovoljačkim formacijama (poznatim kao komiti odnosno četnici) prilaze i sveštenici:
“Veliki broj sveštenika već je upotrebljen za divizijske i pukovske sveštenike, a sem toga javnost je bila prijatno iznenađena što se u redovima dobrovoljaca, pa čak i na čelu njihovih legija, moglo videti sveštenih lica.”
U Vesniku Srpske Crkve, u ratnom trobroju za oktobar-novembar-decembar 1912. godine, se još eksplicitnije naglašava sveštenički ratni angažman. U članku pod naslovom “Sveštenstvo u službi Otadžbine” piše da su sveštenici najviše bili za rat:
“Objava rata za oslobođenje bila je oduševljeno prihvaćena, ali nama se čini da ni jedan red ljudi nije tako prihvatio oduševljeno svetu stvar oslobođenja, kao što su to uradili srpski sveštenici. Pohitali su sa krstom u ruci da se stave na čelo hrabre srpske vojske, da je svojim govorima što više oduševe.
Mnogi od sveštenika upisivali su se u dobrovoljce i komite i sa krstom i oružjem u ruci ništiše divlje azljate. Novine su pune izveštaja o hrabrom držanju pojedinih sveštenika u ovom ratu.”
OD FERIZOVIĆA OSTALO SAMO ZGARIŠTE
Politika od 21. oktobra 1912. godine, u članku pod naslovom „Kroz Kačaničku klisuru“ donosi dirljiv opis uništenja albanskog naselja Ferizović.
“Ujutro kad je svanulo na mestu gde je na noć ranije bio Ferizović ležalo je ogromno zgarište. Ferizovića je nestalo: on sada samo na karti postoji. Svoje izdajstvo Arnauti su skupo platili.”
Ferizović, odnosno ono što je od njega ostalo, je par dana potom postao Uroševac.
CRKVU JE OBUZELA RADOST
Nasuprot prilično brutalnoj Politici, Vesnik Srpske Crkve u već citiranom članku “Crkva u službi otadžbine” priznaje da je Crkvu obuzela radost zbog rata, ali podseća i na Srbinovu poslovičnu dobrotu i ljubav prema neprijatelju:
“Srpsku pravoslavnu crkvu obuzela je neka osobita radost od dana kada se je započeo boj, koji objavljuje vaskrsnuće petvekovnog roblja. Crkva naša i sveštenstvo mogu danas reći da svaki živi u Kraljevini Srbiji s idealnom predanošću vrši svoju dužnost onako, kako je srpska crkva učila i vaspitala srpski narod i spremila ga za ove svete dane. No nije Srbin milostiv samo prema Srbinu: on je milostiv, on svoju ljubav pokazuje i prema neprijatelju. Dokaz: Srpski narod unosi mir i utvrđuje pravdu, zaštićuje svačija prava u zemljama koje je osvojio: u bolnicama ranjeni neprijateljski vojnici neguju se u svemu kao i srpski ranjenici: slobodu, koju naš narod ceni više svega, pronosi i dalje svima: pravoslavnima, katolicima i muslimanima.”
BLAGOSLOV DA KOLJU TURKE I SEKU ARNAUTE
Izgleda da u to vreme propaganda nije mnogo marila za političku korektnost, pa Večernje novosti od 22. oktobar 1912. godine donose sledeći tekst:
“Episkop Niša g. Domentljan obišao je u Nišu ranjenike. Ranjenici su sa blagonaklonošću primali iz ruku episkopovih poklone, zarićući se da će po ozdravljenju opet na bojište da kolju Turke i seku Arnaute.”
KAMENOVANJE ZAROBLJENIKA U BEOGRADU
Politika od 22. oktobra 1912. godine opisuje nesvakidašnji prizor, kada je preko hiljadu ratnih zarobljenika, najviše Albanaca, proterano kroz Beograd. U tekstu se pominje i njihovo kamenovanje:
“Zasebnim vozom, koji je stigao u Beograd, jutros je prevezeno 1068 zarobljenika. Najviše ima Arnauta… Arnauti čine bedan utisak. Medu njima ima i staraca i dece od 14 godina. Sve što je moglo pušku da nosi diglo se protiv nas.
…
Naš svet je bolećiv, ali ipak za ove zarobljenike nije imao sažaljenja. Njihova zverstva su u tako svežoj uspomeni, da je svaka bolećivost prema njima potpuno isključena. Kod hotel ‘Londona’ sreo sam jutros jednog dečaka. Jedva da ima sedam godina. Drži kamen u ruci i gura se. ‘Pusti me, čiča, molim te, da i ja jednom pogodim. Dosta su oni naše gađali!’“
I sutradan, 23. oktobra u članku “Turska, Arnauti i reforme”, Politika nastavlja da se naslađuje prizorom poniženih Albanaca:
“Ko je juče poranio da vidi zarobljene Arnaute, koji su dovedeni u Beograd, morao je osetiti, kraj sve otvratnosti koju je slika davala, i duboko sažaljenje. Tuga obhrva čoveka, kad vidi ove ljude – za koje je malo rečeno, ako se kaže da su divlji – gde idu kao seoski pas pred kolima, bosi, goli, unezvereni, kao životinje. Ni pomena od ponositog gorštaka, kako smo navikli da ih zamišljamo; naprotiv njihovo duševno stanje, izgleda, da po svemu odgovara bedi i jadu njihove spoljašnjosti. Tako, bez poezije i ulepšavanja, izgledaju arnautski ratnici, turski Kozaci.”
OSVAJANJE PRIZRENA
Istog dana, 23. oktobra 1912. godine, Politika u članku “Srpske vlasti u Prizrenu” piše o piše o pokušaju Albanaca da odbrane svoja naselja:
“Posle zauzeća Ferizovića jedan odred treće armije krenuo se ka Prizrenu. Na Duljehanu i Zborcama bilo je sakupljeno više hiljada Arnauta sa Ljume i Metohije i oni su očajno branili proširenje naše vojske ka Prizrenu, ali zahvaljujući junaštvu i istrajnosti naše vojske ovaj je otpor odmah slomljen. Posle četvorodnevne borbe, Arnauti su sasvim potučeni i oni su se razbegli.”
Iz iste Politike od 23. oktobra 1912. godine, u članku “Uroševac” možemo saznati da su i sami Turci trpeli od albanskog nasilja, pa se i oni raduju posrbljivanju Ferizovića:
“Dolazak srpske vojske u Kačanik i Ferizović radosno je pozdravljen. I svi ugledniji Turci, koji su u ovim krajevima nastanjeni jedino po većim naseljenim mestima, mnogo su podnosili od nasilja arnautskog, te i sami u Srbiji i njenoj vojsci gledaju svoga oslobodioca. Tolerancija koju pokazuju pobedioci prema pobeđenima zadivljava ih.
Ferizović više ne postoji. Po jednodušnoj želji svih njegovih stanovnika, među kojima je znatan broj Muslomana, Ferizović je dobio novo ime Uroševac po obližnjem manastiru Sv. Uroša.”
OSVAJANJE ĐAKOVICE
25. oktobra 1912. godine Politika u članku “Osvojenje Đakovice” opisuje srpsko-crnogorsko osvajanje tog grada:
“Sinoć oko 5 časova naša hrabra vojska posle dužeg otpora ušla je u Đakovicu. U tome osvajanju učestvovale su brigade vasojevićska i kolašinska a sudelovala je i srpska artilerija, koja je došla po svoj prilici od Prizrena. Pri zauzeću varoši nije bilo žrtava sa naše strane, dok su Turci i Arnauti jako stradali. Bajram Cur i Riza-bej pobegli su put Krasnića.
Danas u 2 i po časa general Vukotić sa svojim štabom prispeo je u Dečane, gde je služeno blagodarenje i molepstvije za dug i srećan život ruskog cara, kralja Nikole i kralja Petra.”
NOVI ZAROBLJENICI U BEOGRADU
Izgleda da je izlaganje zarobljenika u centru grada bio običaj. Politika od 25. oktobra u članku “Dolazak zarobljenika” opisuje kako po izrazu lica možemo razlikovati Albance od ostalih naroda:
“Jutros u 8 časova i 33 minuta prispeo je u Beograd voz sa turskim zarobljenicima, koji se dovode iz Skoplja. Ovim transportom dovedeno je 76 turskih oficira, 46 podoficira i 578 vojnika regularnih trupa, askera. Pošto su izvagonirani, zarobljenici su postrojeni i onda su laganim korakom krenuli krou varoš…
Među ovim zarobljenim turskim vojnicima ima veliki broj hrišćana, koji su za ovu priliku ponapravljali krstove od hartije i prišili ih na kape. To su po narodnosti većinom Grci. Na završetku povorke bilo je i jedno odeljenje Arnauta, koji su imali na sebi odelo regularne vojske, ali im se po gadno pakosnom izrazu lica odmah poznaje, od koje su bagre. Ulicama je bila ogromna masa sveta, koja je, od stanice do Grada obrazovala špalir kroz koji su prolazili zarobljenici.”
GLAS VAPIJUĆEG U PUSTINJI
Radničke novine od 26. oktobra 1912. godine pokušavaju da probiju režimsku blokadu i obaveste javnost o situaciji na Kosovu i Metohiji:
“U osvojenim predelima vrše se strahovite scene. To ne dopire u javnost, jer vojska je diktator i radi šta hoće, ne dopušta nikakvo pravo obaveštenje o stvarima i događajima. Ali zato arnautsko stanovništvo oseća preko svojih leđa izvanredno grozne udarce naoružanih lumpenskih bandi, koje su se odmetnule i od Vrhovne komande i bezobzirno zadovoljavaju svoje krvožedne i pljačkaške instinkte.”
Piše: Damjan Pavlica
(enovinecom)