Laži državnih medija o Arnautima

Čitajući buržoasku štampu, koja kao u jedan glas i po naročitom uputstvu piše o Arnautima, kao narodu neradnom i pljačkaškom, narodu koji je naučio da živi od tuđeg znoja, čovek se mora prosto zgranuti od čuda kad lično dođe u dodir sa tim svetom i prođe mesta u kojima oni žive, i uveri se da je sve ono što naša buržoaska štampa za Arnaute kao naciju govori, da je sve to laž, a obrnuto da je istina.

Ličnim proveravanjem došao sam do zaključaka:

1. Arnauti su radan narod. Da se o ovome uverim trebao sam samo proputovati, ma i vozom, kroz Kačaničku klisuru i videti moderan put koji je preko klisure, kroz stene prosečen i koji je rukom toga “divljačkoga” naroda izrađen. Osim toga trebao sam videti svako parče zemlje, gde nije krš i stena, i ako u brdu, lepo izorano i zasejano. Od železničke stanice ‘Vučji Do’ pa preko Kačanika do Ferizovića cela okolina naseljena je mahom arnautskom nacijom i nigde, apsolutno nigde, ne videh pustog i neobrađenog zemljišta. Šta više, u ravnim terenima njive su tako vezane rečnim i potočnim otocima, naročito olucima provedenim i preko njiva izukrštanim, da je izvedeno istina primitivno, ali vrlo dobro navodnjavanje zemljišta, tako da i pri najdužoj oskudici kiše, usevi imaju dovoljno vlage.

2. Arnauti u ovom delu Kosova su i pošten narod. Da je ovo istina dokaz su desetine ogromno bogatih Srba trgovaca, koji su i za vreme turske uprave držali celu pijacu Ferizovića u svojim rukama. Ferizović je trgovački centar u kome se stiče sav uvoz i izvoz Prizrena, Ciljana i Đakovice i pri svem tom sem trojice Arnauta katolika, ostali su trgovci sami Srbi. Kad bi Arnauti bili onaki za kakve ih opisuje naša buržoaska štampa, ne bi se nijedan Srbin trgovac mogao održati, a najmanje bi Srbi mogli imati pijacu cele trgovine u svojim rukama. Ovo još i naročito s obzirom na to, što u celoj ovoj okolini žive mahom Arnauti.

3. Da Arnauti nisu pljačkaši najbolji je dokaz pobuna Arnauta i njihovo zauzeće Skoplja, kad nikom nije falila ne samo glava ili pramen kose sa glave, već nijedna lepinja sa ćepenka. U onoj pobuni po pričanju skopljanaca bilo je i siromašnih, pa i bosih Arnauta, ali nijedan od njih nikom ništa nije oteo ili “rekvizicijom” uzeo.

Međutim, dolaskom naše vojske i naših vlasti stvari stoje, ali na našu šletu, mnogo gore.

1. Dok su pod turskom upravom Srbi mogli slobodno razvijati svoju trgovinu i svoje espape prodavati Turcima i Arnautima za njihove zlatne lire, dotle su naše vojne vlasti “rekvizicijom”, koja se nikada platiti neće, oduzimali od Arnauta sve što se uzeti moglo, žito, kukuruz, stoku, jednom reči sve što su im u polju i na domu zatekli.

2. Dok je pod Turcima i kod kmetova Arnauta svaki Srbin mogao u opštini i srezu svršiti svaki svoj posao za najviše 20 groša, dotle danas ne može Arnautin ni ući u opštinu ili srez bez zlatne medžedije. Kako je pošten rad naših vlasti najbolji je dokaz bogatstvo Marka Despotovića, kmeta opštinskoga, koji je za godinu i po dana, na “pošten” način, stekao više imanja nego što ga ima i jedan Arnautin u Ferizoviću.

3. Dok su Srbi plaćali Turcima na ime poreze desetinu od svega berićeta, dotle danas Arnauti plaćaju može se reći polovinu, ne od berićeta već od celokupnog svog imanja. Da je ovo istina najbolji je dokaz poreza razrezana na selo Stari Kačanik, kod Ferizovića, u kome nijedan seljak ne plaća manje od 100 dinara. I ako u ovom selu ima veliki broj porodica koje van kuće i okućnice ništa drugo nemaju i koje se sa nadničenjem izdržavaju, ipak nema ni jedne kuće oslobođene od poreze. Pa zar je onda neko čudo što mnoge porodice prodaju svoja imanja za 200-3000 dinara i begaju sa svoga ognjišta.

4. Ma da sam i sam mogao verovati da su današnje mestimične pobune Arnauta rezultat neograničene pljačke i nasilja, koje nad njim vrše naši “kulturtregeri”, ipak sam se iznenadio kada mi je to u vozu potvrdio i jedan poručnik 18 puka ovim rečima:

“Ne prođe ni po nedelju dana, a da nam opštinska vlast iz arnautskih srezova ne pošalje raport: Arnauti se pobunili, pošaljite jedan odred vojske. Odemo sa četom ili dve pešadije i sa 2-3 topa u dotično selo, ali tamo sve mirno. Pozovemo po nekoliko Arnauta i oni nam od prilike ovako kažu: Bilo je nekog pucanja iz te i te kuće. Ali ukućani su pucali na neke pandure i šumare, što su htell da siluju žene. Zapitamo ih: pa gde su ti što su pucali, odgovaraju nam: Pobegli su u šumu, a kod kuće su samo deca i žene ostale. Odemo u dotične kuće i tačno se uverimo u istinitost arnautskih žalbi”.

[…]

Neka se Arnautima i svima građanima nove Srbije dade jedan pošten ustavno demokratski režim, neka im se dade puna opštinska samouprava i sloboda kretanja i privrede, neka se ne globe raznim propisnim i nepropisnim taksama; neka im se zagarantuje čast doma i lična i imovna bezbednost od današnjih zvaničnih i nezvaničnih državnih i opštinskih čuvara reda, rada i zakonitosti, pa će se ubrzo uveriti ceo svet da su današnji “divlji” Arnauti mnogo pošteniji i kulturniji od svojih osvajača i kulturtregera.

Tekst iz Radničkih novina, 27. maj 1914.