Stavovi SANU, 170 godina postojanja: Zločin i dalje stanuje ovdje

Srpska akademija nauka i umetnosti slavi 170 godina od osnivanja, a kao da je juče bilo… Ove se godine njen rođendan gotovo u dan poklopio sa dvadesetogodišnjicom pada Vukovara, realizacijom prve faze zločina osmišljenoj u glavama besmrtnih zlikovaca koji i dalje stoluju u Knez Mihajlovoj 35, inkubatoru zla iz kojeg se nesmanjenim intenzitetom širi zadah krvi, nimalo, baš kao ni pre dve decenije, ne remeteći građanski mir i poredak. Institucija kreatorka zajedničkog zločinačkog pohoda s ponosom, koji smrdi daleko izvan njenih zidina, nosi ovaj žig kao svojevrsni ornament neugasle istorijske nakane da se u ime neupitnog nacionalnog interesa ponize susedi neprihvatljivog etničkog identiteta.

Kao i za svaki etnički rat, a akademici i realizatori njihovih ideja krvavo licemerno govorili su o ratu samo kao o iznudici, trebalo je sačiniti programski dokument, ne bi li se crno na belo opravdalo anticipirano nasilje nad slabijima zarad zaokruženja teritorije i navodnog nacionalnog progresa. Besmrtni autori su regrutovani iz tvrdog razbojničkog jezgra: Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihajlo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović i Stojan Ćelić. Nepotpisan je ostao Dobrica Ćosić, davno pre ove kolektivne spitateljske ratne avanture proglašavan za oca nacije, idejni harambaša koji će docnije, usred ratnog požara koji je izazvao, 1992, postati predsednik SR Jugoslavije i vrhovni komandant vojne mašinerije iza koje će i dalje ostajati ljudska patnja. Ne bi li, i formalno priznat za lidera, sakupio patrljke vlastitih snova iz fatalne, neizlečive vrućice. U jednom je bio iskren na dan operetske inauguracije, kada se u Saveznu skupštinu simbolično dovezao razvaljenim taksijem. Tada je izgovorio ono što je i ostvario, rečenicu od koje se ledila krv u žilama: „Moj program je u mojim knjigama“.

„Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo došla do svoje države, koja se sama izborila i za građansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika doživela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle četiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju državu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti“, artikulisaće Ćosić jednu od svojih ključnih dosetki o pobedama Srba u ratu i gubitništvu u miru, u Memorandumu SANU, a o njemu je reč, objavljenom septembra 1986.

Vožd je prizvan

Poziv u ratni pohod banda je formulisala kao pravo na samoodbranu, kreirajući novozavetni šovinizam kao mešavinu teških kompleksa koji izviru iz nedopravljene države i nepriznate, te samim tim i ugrožene nacije. Na koju kidišu Albanci i Hrvati pojedinačno i udruženo, podjarmljeni bezbedno udaljenim Slovencima u održavanju neprekinutog kominternovskog nasrtaja na moćnu pticu podsečenih krila i kandži.

„Noseći na sebi duže od pola stoleća pečat i opterećenje da je bio tamničar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogućnosti da oslonac potraži u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska građanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanične istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalističkog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i državničkih doprinosa Srbije građanskom društvu toliko osiromašena i sužena da tako izobličena nije nikome mogla da posluži kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za očuvanje i obnovu istorijske samosvesti“, tragaju besmrtnici za korenima srpskih nedaća.

U predvečerje unutarpartijskog puča na Osmoj sednici CK SKS aktuelno je bilo stanje na Kosovu: “Pravi obračun sa neofašističkom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jačale njene rasisitičke pobuđene, neopozive ciljeve, koje treba postići po svaku cenu i svim sredstvima. Čak i smišljeno drastične kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju međunacionalne mržnje. Fizički, politički, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije najteži je poraz u oslobodilačkim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, pre svega, na još uvek živo kominterevsko nasleđe u nacionalnoj politici Komunističke partije Jugoslavije i sledbeništvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideološke i političke zablude, neznanja, nedoraslosti, ili već okorele oportunizme generacija srpskih političara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u većoj brizi šta drugi misle o njima i njihovim bojažljivim ‘postavljanjima’ položaja Srbije, nego o objektivnim činjenicama koje uslovljavaju budućnost naroda kojima rukovode“, prizivaju novi topografi vođu. Ispostaviće se uspešno. A nisu dugo ni čekali, do septembra 1987. i Osme sednice na kojoj je poražen predsednik Srbije Ivan Stambolić. Čovek koji je Memorandum nazvao „ratnim manifestom za srpske komesare“.

Relativno mali broj glava

Uslediće prva, ulična faza vlasti Slobodana Miloševića, populističko rušenje aktuelne vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, put ka baražno omeđenoj državi kojoj je samo krv nedostajala: „Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Postojeće depresivno stanje srpskog naroda, sa sve žešćim ispoljavanjima i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oživljavanju i sve drastičnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna… No najveću nevolju čini to što srpski narod nema državu kao što je imaju svi ostali narodi“. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbežno se nameće revizija tog Ustava – nameće Akademija ritam ulici. I preti ratom, jer, „ako bude trebalo, na način da Srbija i Srbi trebaju odlučno tražiti ostvarenje svojih opravdanih zahteva i otvaranjem političke krize ako se drugačije ne može”, a “na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlučnom odbranom svog naroda i svoje teritorije”.

Počelo je, kao i obično, od „svoje teritorije“. „Postojalo je opšte jedinstvo u smislu ujedinjenja Srba u jednu državu ili isecanja srpskog etničkog prostora. Tu koncepciju su podržale sve naše institucije: crkva, SANU, pisci, intelektualaci, vojska… Objektivno, rat je dugo pripreman“, tvrdi istoričarka Latinka Perović.

„Ispričaću vam razgovor sa tadašnjim predsednikom SANU, Antonijem Isakovićem, sa kojim sam razgovarala negde 1987. godine. Tokom razgovora, Isaković je počeo da objašnjava kako je došlo vreme da Srbija konačno reši svoje pitanje, da Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju…

‘Čekaj’ – prekinula sam ga, ‘vi hoćete rat’?

‘Da’, potvrdio je, ‘ali u Srbiji neće neće biti rata. Poginuće samo 80.000 ljudi!’

‘Ali, kojih to 80.000 ljudi?! Čijih glava?!’ – pitala sam.

I onda kažu – rat je došao iznenada, Milošević je kriv… Pa, nije! Rat je pripreman i nije slučajno da između Memoranduma SANU i Srpskog kulturnog kluba nema razlike. Slobodan Jovanović je govorio da osim nacionalizma, u Srbiji nema druge tradicije. Nemate socijalnu, monarhijsku, nemate ni veliku kulturnu tradiciju… Nas je razorio nacionalizam i Milošević je iz toga izašao“. (portal Analitika, Tamara Nikčević)

Akademik Isaković i ostatak bande imali su krivu procenu, ako ih je, uopšte, ta računica zanimala, pre će biti da nisu išli u detalje kakvi su broj mrtvih, osakaćenih, proteranih, u ratovima u bivšoj Jugoslaviji poginulo je 140 000 ljudi, a četiri miliona ostalo je bez doma i to je tek deo stvarnih posledica memorandumske ideološke baražne vatre. Na Kosovu polju u programskom govoru povodom 600 godina Kosovske bitke Slobodan Milošević bio je krajnje iskren, samo ga je trebalo pažljivo slušati: „Šest vekova kasnije ponovo smo u bitkama i pred bitkama. One ovoga puta nisu oružane, mada ni takve nisu isključene“, zapretio je vožd pred dva miliona Srba u transu koji će uskoro dobiti ono što su tražili. I više od toga. Milošević je dobio urličuću podršku, a savet staraca-monstruma imao je čemu da se raduje.

Nasilje i srpsko dno

Na još jednu godišnjicu postojanja budžetski finansirane trećepozivne dalekometne baterije, srbijanskom društvu ostaje činjenica da niko od akademika nije kažnjen za sva zla koja je počinio kao pripadnik ovog zločinačkog udruženja, ni kao pojedinac sa visokim zvanjem, u uspešnom vandalskom obračunu sa pravom na život i drugim civilizacijskim tekovinama. Kreirali su genocid, masovno i pojedinačno ubijanje ljudi drugih nacionalnosti, sakaćenje, silovanje, progone, rušenje gradova, spaljivanje sela, nasilje nad kulturnim i umetničkim vrednostima, paljenje biblioteka, pljačku, morbidno su učestvovali u stvaranju državica – razbojničkih feuda, ne propuštajući da učine sve ne bi li narod, čije su interese navodno branili, potonuo najdublje u svojoj istoriji.

U godini koja je za nama iz okruženja su dospele glasine o navodnom stvaranju nekakvog novog programa koji se naziva „Memorandum 2“ i novi je programski dokument koji, dikcija je navodnog sadržaja, četiri ratna poraza hoće da pretvori u pobedu, pojednostavljeno, dok Srbija ponovo ne ojača za nove pohode u zauzimanju vekovnih srpskih teritorija na kojima su danas uglavnom groblja i spržena zemlja. U ovoj je priči najzanimljivije to što autori koji su se dokopali navodnog dokumenta stavljaju u njega sve ključne momente sadašnje srbijanske spoljne i unutrašnje politike. I, šta god da pomenu, ima utemeljenje u današnjoj politici aktuelne vlasti u Srbiji, iako liči na tlapnje izbljuvanih, senilnih memorandista.

Ostavimo se, međutim, pretpostavki, postoji stvarni dokument Vlade Srbije iz marta ove godine koji se naziva Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu, koji je istinski toliko bedan da podseća na impotentni Memorandum autora koji nemaju vojsku i mozak, ali mogu da budu opasni, ako ni zbog čega drugog, ono zbog temeljnog uništavanja odnosa sa susedima, što se moderno naziva liderstvo na Zapadnom Balkanu, ničim potkrepljeno, ponajmanje zrncem pameti.

Glupi, ali opasni

Tupava i netačna analiza i uvredljivo mešanje u unutrašnje stvari drugih država upućuju na to da je Srbija teški bolesnik kome je neophodna temeljna dememorandizacija koju treba realizovati modernim medicinskim sredstvima koja bi, u optimističnoj konačnici, dala nekakav rezultat.

Pacijent u trenucima rastrojstva: „Savremeni tempo života i opšteprisutna kulturna globalizacija otežavaju održavanje nacionalnog identiteta, čak i u matičnim državama, a to se naročito porazno odražava na zajednice u rasejanju, koje svoju vezu sa maticom obično održavaju na nejasnim idejama o nacionalnom identitetu. Druga i treća generacija imaju podeljen identitet i u sebi čuvaju kako srpski tako i savremeni identitet i odlike nacionalnog identiteta zemlje u kojoj žive. To je činjenica o kojoj treba voditi računa i ne ignorisati je. Potrebno je da se taj srpski deo identiteta osavremenjuje i bogati sadržajima i da ne ostane zamrznut u onom vremenu u kojem su roditelji ili preci stigli na novu teritoriju. Potrebno da taj identitet bude u skladu sa savremenim tendencijama. To naročito važi za prekookeanske zemlje, gde je asimilacija neminovna i gde cilj Republike Srbije treba da bude da što više generacija očuva svest o pripadnosti srpskom identitetu“ (Vlada Srbije, „Službeni glasnik“, 14/2011, 2.3. 2011).

Ovo je baš simpatično, „u sebi čuvaju kako srpski tako i savremeni identitet“, kao i pogled preko okeana, a „matica“ navodno ima „jasne ideje o nacionalnom identitetu“.

Ima još, ovde se, nažalost, slučaj komplikuje: „Srpski narod je vekovima živeo na prostorima Balkana i Srednje Evrope. Srpski narod je 1992. godine izgubio državu u kojoj je tokom većeg dela 20. veka živeo, makar formalno, politički, ekonomski i kulturno ujedinjen. Jugoslovenska država nastala je kao plod velikog političkog, ekonomskog i ratnog napora koji je dugoročno odredio sudbinu naroda Republike Srbije. Srpski narod u jugoslovenskim državama nije doživeo punu integraciju i političku emancipaciju. Aktivnom nacionalnom politikom prema srpskom narodu u regionu, danas, Republika Srbija želi da očuva njegovu kulturnu raznolikost i identitet, da podstakne njegovu regionalnu različitost priznajući i potvrđujući time ranije priznate političke granice“, (ibid).

Tačno je, međutim, da je „Jugoslovenska država nastala ratnim naporom“, ukoliko je reč o SFRJ, ali je tačno i to da je uništena zlikovačkom agresijom Beograda pod parolom Beograd se brani u Kninu, u vreme kada Beograd niko nije napadao i, konačno, ili pre svega, koji je idiot ovo napisao, akademici su se bar potpisali, a za ovo znamo jedino ko je glasao.

Nastavak kama-državotvornosti drugim sredstvima: „Republika Srbija trebalo bi da se bavi pitanjem položaja srpskog naroda u Federaciji Bosne i Hercegovine, imajući u vidu da su Srbi uspostavljeni u Federaciji Bosne i Hercegovine kao konstitutivni narod u ovom entitetu, ali i da je njihov položaj nepovoljniji od položaja Bošnjaka i Hrvata u Republici Srpskoj. Nadležna ministarstva Republike Srbije trebalo bi da redovnim aktivnostima pomognu povratak i ekonomski opstanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“ (ibid).

Laž, ovo liči na zajednički domaći zadatak Tadić Borisa i Dodik Milorada, nigde u blizini položaj nikoga nije nepovoljniji od položaja Bošnjaka i Hrvata u Republici Srpskoj.

I memorandisti i ovi novi autori iz Vlade znaju: „Pored zajedničkog delovanja ministarstava zaduženih za sprovođenje strategije prema Srbima u regionu, politika prema Srbima u Republici Hrvatskoj zahteva poseban pristup. Uz nastojanje da se pozitivnim pristupom smanji animozitet između Srba i većinskog naroda, Republika Srbija mora da posveti veliku pažnju povratku i opstanku srpskog naroda u oblastima Krajine, Slavonije i Baranje kao i kulturnom, ekonomskom i političkom životu naroda u drugim krajevima Hrvatske a posebno u velikim gradovima“.

Transformacija duha razoružanih koljača

Ovde nema dileme da je reč o projektu Vlade Srbije, iako je rukopis odsustva razuma i pameti primetan kao i u Memorandumu, a najavljivači Memoranduma 2 insistiraju na izjavi Dobrice Ćosića koji, unekoliko drugačije nego pre 20 godina kada je komandovao smrtonosnim oružjem, tvrdi da su Srbi u 20. veku izgubili četiri rata (Slovenija, Hrvatska, BiH i Kosovo), ali u 21. “treba da gledaju kako se u miru dobivaju izgubljeni ratovi”. Akademik Ljubomir Tadić upotpunjuje luzersko lupetanje: “Vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak. Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenim”.

Na ostacima zgarišta su, ipak, tvrde posednici papira čije postojanje nije dokazano, sveže ideje besmrtnika, zapravo, korektno prepričana besmislena srbijanska politika novog doba (preuzeto iz hrvatskih medija): „Umanjiti odgovornost Srbije za počinjene zločine i razaranja, i optužnicama, poternicama i montiranim sudskim procesima protiv državljana BiH, Hrvatske i Kosova staviti je u ravnopravan položaj sa državama u okruženju; odvratiti pažnju regionalnih i međunarodnih medija sa završnih procesa bivšim pripadnicima srbijanskog političkog, obavještajnog i vojnog vrha i političkog vrha Republike Srpske kojem se sudi u Haškom tribunalu; susjedne države BiH, Hrvatsku i Kosovo dovesti u položaj da odustanu od tužbi najavljenih pred međunarodnim sudovima; pokajničkim akcijama dovesti Srbiju u jednak položaj sa stradalim i oštećenim državama iz okruženja; insistirati na zatvaranju Haškog tribunala i na suđenju generalu Ratko Mladić pred domaćim pravosuđem; destabilizovati vlade susjednih država, provocirati unutrašnje nezadovoljstvo i nemire i slabiti oštricu optužbi protiv Srbije; pomagati otcjepljenje Republike Srpske; insistirati na konstitutivnosti Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Kosovu i izvršiti tranziciju srpskih zajednica u državama regiona u unitarnu, svesrpsku zajednicu; zaustaviti odvajanje Vojvodine, spriječiti dalju regionalizaciju Srbije i oslabiti djelovanje Islamske zajednice u Sandžaku“.

Ovakav sadržaj navodnog tajnog dokumenta, zapravo, nije nikakva tajna, ne treba mistifikovati, izuzev zbog tiraža, što je legitimno, ovako se nemilosrdno ponašaju svi srbijanski političari iz vrha vlasti, posebno se verodostojnim čine teze o prikrivanju odgovornosti za ratne zločine, sprečavanju utvrđivanja odgovornosti visokih vojnih i policijskih oficira za državni zločin, sprečavanju tužbi pred međunarodnim sudovima, izjednačavanju zločinca sa žrtvama. Naravno, i zahtevi za konstitutivnim statusom za Srbe u susednim državama, zbog čega je Crna Gora ozbiljno i afektivno zapretila, a Vlada Srbije redigovala svoju Strategiju.

Ovo je i odgovor na pitanje da li Srbija danas živi i preživljava memorandumske ideje – one su prisutne, imaju veze sa idejama besmrtnika iz one jazbine u zagrevanju za prolivanje tuđe krvi, ali nisu nužno memorandumske, budući da u Srbiji politička većina ima autentične bezumnosti za koje joj ne treba opterećenje kakvo je čitanje Memoranduma SANU, uopšte, čitanje kao takvo. Iracionalna, busajuća, nadasve tupa vizija, pretočena čak i u strateške dokumente, kako god to zvučalo tragikomično, izvesno je već danas, dovešće do teških posledica, plastičnije, na delu je štetočinska politička improvizacija nekadašnjeg hegemona kojem, poniženom i bednom, ostaje na meniju jedino mržnja kao i svakom razoružanom koljaču.

Nije zgoreg ponoviti: sigurno niko neće biti kažnjen.

( e-novine.com)