Zarobljavanje (II dio)
IslamBosna.ba – Iznenada je jedan vojnik stao ispred mene i upitao me da li ga znam. Podigao sam pogled i zagledao se u njegovo lice. Prepoznao sam ga. Bio je to Srđan Vojkin, brat Milov, naše vječne komšije. Bio je visok i mršav. Početak rata ga je zatekao u Sarajevu kao školarca MUP-a. Rekao je: “Čile, pa kako si?”.
Odgovorio sam da sam dobro. Pitao je za moje, rekao sam da su na Potočarima. Nemoć da učini bilo šta za njih odmah sam osjetio, i nisam primijetio da mu je nešto naročito žao zbog toga. Garo se probudio i oprezno nam prilazio. Srđan ga je ugledao i upitao me da li je to onaj naš stari pas. Rekao sam da jeste, što ga je iznenadilo.
Srđan i njegov drug su me odgurali na prazan prostor između dvije kuće. Taj Srđanov saborac je rekao kako nas zarobljene Srebreničane u Zvorniku očekuje Fikret Abdić da nas vodi u Krajinu. Svi sposobni muškarci, kao, biće borci i imaće platu od dvije hiljade maraka. Rekao sam mu da te pare ne vrijede ništa, jer bi se morali boriti sa vojskom generala Dudakovića kome ni oni ne mogu ništa, iako imaju svo to naoružanje. On me kasnije upitao gdje bi mogao pronaći jedan motokultivator. Rekao sam mu gdje bi ga mogao naći. Oni su zatim otišli, a ja sam se odmah vratio na svoje staro mjesto, osjećajući se tamo mnogo sigurnije.
Na svom invalidskom motoru sam imao jednu konzervu pasulja sa kobasicama. To je primijetio jedan srpski vojnik i, pokazujući na nju, upitao me da li sam gladan, da li bih htio jesti. Rekao sam mu da nemam hljeba. On je iz svoje torbe izvadio četvrt hljeba i dao mi ga, a zatim mi je otvorio konzervu. Nisam bio u stanju jesti rukama pa sam ga zamolio da mi iz kuće donese jednu kašiku. Malo je duže gledao u mene, ali je naposlijetku otišao u kuću i donio mi je. Kada sam prvi zalogaj stavio u usta shvatio sam da mi nije do hrane, da uopšte ne osjećam glad, iako ni sam ne znam kada sam zadnji put jeo. Uzeo sam nekoliko zalogaja, a ostatak sam dao Gari. Hljeb sam ostavio kod sebe, plašeći se da ne uvrijedim vojnika ako bih ga dao psu.
Ne znam iz kojih razloga mi je vojnik što je radio u fabrici akumulatora opsovao mater. Zaurlao je da su svi muslimani isti. Zamolio sam ga da to ne radi; jednostavno sam mu rekao da ima pušku i ako misli da me treba ubiti neka to i učini, samo neka ne pominje moju mrtvu majku. Drugi vojnici koji su to čuli bili su na mojoj strani, što me je iznenadilo. Rekli su mu da me ostavi na miru, kao i to da ako me želi ubiti – neka to i uradi. Ispitivao me je o akciji u kojoj su naši vojnici pobili neku njihovu djecu. Pokušavao sam mu objasniti da ne znam ništa o toj akciji i tim ubistvima. Rekao je kako će naši ljudi platiti zbog toga. Garo je počeo da reži na njega i u jednom trenutku ga je i napao pokušavajući ga ujesti za nogu.
Sa korak razdaljine ispalio je metak u psa, ali nije pogodio, što je kod ostalih vojnika izazvalo buru smijeha. Ja sam se izderao na Garu i on je poslušno otišao na svoje staro mjesto uz kuću. Tad sam shvatio to njihovo herojstvo, to njihovo ratovanje i ubijanje golorukih ljudi. U trenu sam sagledao svu njihovu ništavnost, svu tu prividnu veličinu, izigravanje heroja. Osjetio sam da se uzdižem iznad svih tih ljudi, svakog trena svjestan direktne opasnosti od njih samih. U tom trenutku žalio sam ih više nego sebe samog …
Nastavit će se…
Odlomak iz knjige “Krofne za holandske vojnike”
