Sarajevski rulet, I dio

Sjeme zla

–   Misliš li da bi trebalo da ga vežemo?

–   Aha.

–   A da mu ne damo da se obuče?

–   U gaćama ga valja izvesti.

–   Bit će raščupan, pokvarit ćemo mu frizuru. Znaš li ti koliko on drži do svog “fen-karea”.

–   ******, Zoka, kako misliš da ga hapsimo?  Da mu kažemo: “Milenko, znaš, mi bismo željeli da te uhapsimo, pa obuci hlače i počešljaj se, ne bi valjalo da te izvodimo pred specijalce tako neurednog.”

–   Valjalo bi mu jednu ruku prebaciti između nogu, drugu zavrnuti na leđa i onda staviti lisice. Ha, šta veliš, Gafa, kako bi onda hodao?

–   A, ne, ne bih ja to njemu nikada uradio. Zar bi ti mogao tako da ga poniziš, kad smo toliko hljeba zajedno pojeli?

–   Ali ga moramo staviti uza zid, pročitati mu osudu i opaliti jedan rafal, dugački.

–   Ne dugački, Zoka, ne dugački. Dva kratka rafala, tri do pet metaka. I to u ****. I ne čitati mu presudu. Znam je napamet.

–   Koga ćemo još uključiti? Mušana? Šoku? Čička?

–   Evo ja ću. Volim da pucam u ****.

U razgovor se uključuje Bule. Leži na krevetu lijevo od mene. Prevrće se i stenje:

–   Joj, kako bi mu Bule sprašio rafal u …

–   Ti šuti! Ti si rezervni policajac, šta ti znaš.

–   Zoka, boga ti, daj meni…

–   Ti ćeš, Bule, da lapiš Slavku. On je na krevetu, desno od Karišika. Imaš li lisice?

–   Naravno da nemam. Ja sam rezervni žandar.

–   Ne valja to.

–   Šta ne valja, Zoka?

–   Ne treba odmah ići na Milenka. Moramo prvo svezati Repiju, uvesti ga u njihovu sobu, držati mu cijev na glavi…

–   Na ******…

–   Šuti Bule, ne deri se, čut će te. Treba uvesti Repiju i ići na Milenka. Bil’ se ******? Ha?

–   Ne bi on, ali bi Slavko. ***** bi se.

–   Repija, šta ti misliš o tome?

O njemu pričamo, njega “planiramo” hapsiti, ali ga pitam za ovu varijantu prepadanja Milenka. On je raja… Bio je raja, i od njega se dosta originalnog može čuti.

–   Valjalo bi to uraditi, Gafa… Joj, što bi to bilo… Svežete mene, ruke na leđa, uvedete me kod njih u sobu i dreknete Milenku… Ja bih pokajnički stajao, gledao u pod i tvrdio da me on nagovorio. A Slavko bi pobijelio. Smijemo se, hakaćemo, skačemo po krevetima, mašemo rukama, nogama udaramo po madracima, galamimo.

–   Ne smijemo to uraditi?

–   Što ne smijemo, Gafa? Ko ga ****, hajmo se još malo zezati, ionako će rat.

–   Ne smijemo Zoka, možda Milenko sad u ruci ne drži **** kao svaki normalan čovjek, nego bombu. Pa ti je lijepo iz kreveta hiti, a ona padne pored tvojih i Repijinih ****, i to s izvučenim osiguračem. Imao bi tri do pet sekundi da mu objasniš da se zezamo. Ala bi to bio pravi štos! A šta bi na to rekao Vikić? Možda bi čovjeku bilo neprijatno.

–   A, možda bi tad rekli da su se dogovorili da se u miru podijelimo, da niko ne pravi belaj. Gdje ćemo pucati jedni u druge?

–   Stvarno, da li bi ti mogao pucati u mene, Repija?

–   Ne ****, Zoka.

–   Hoće li biti napada noćas, a?

Pitam Repiju, a on šuti. Zoka odgovara umjesto njega.

–   Neće Gafa, vidiš li da je on s nama.

–   Vidim, ali možda bi oni njega žrtvovali i kasnije to prebacili na nas. Svi bismo dobili po metak, a Repija bi dobio ulicu negdje u južnoj Srbiji, blizu Niša. Bio bi srpski junak kojeg su balije mučki ubile.

–   Nema nikakvog napada noćas, i Milenko je došao na uzbunu – ozbiljno će Repija, a Bule se nastavlja šaliti:

–   Ne bi valjda Mandić Momčilo svog kuma založio. Kako bi kasnije Milenkovoj ženi na oči izašao. Nije kum opanak.

–   A možda i bi. Kad su u pitanju državni poslovi, narod, ideja, sve se može. Kako je onda Karađorđa njegov vlastiti kum mogao ubiti? Sjekirom ga je po glavi “zveknuo”. Glavu mu je otfikario.

Smijeh i šalu završavam sumornim mislima o tome šta je sve moguće kad se napravi i zakotrlja lavina haosa, obojena idejama o naciji , vjeri, “nebeskom narodu”, sili.

A sve se ovo dešava krajem marta 1992. godine u Sarajevu, u bazi Specijalne jedinice policije Ministarstva za unutrašnje poslove Republike Bosne i Hercegovine.

U sobi smo nas četvorica: Bukva Milovan, Srbin, majstor karatea, rezervni policajac. Vikić ga je doveo u jedinicu kao ličnog vozača. Prijatelji su iz kluba karatea. Krupan, ćelav, simpatičan, veseo, vješt momak. I prije je dolazio u jedinicu i prihvaćen je u njoj. Mnogi specijalci su srdačni s njim. Popularnost je stekao kada je ponudio da za 100 DM bude živa meta za probu pancira. Proizvođač, američka firma, nudila je milion dolara ako pancir ne zadrži metak.

On je htio da ga obuče pa da probamo:

–   Za jednu jedinu rupu zaraditi milion dolara, pa to nema nigdje. Hajde, gađajte!

Zoran Čergar, Hrvat iz mješovitog, srpsko-hrvatskog, braka, moj zamjenik, visok, atletski građen, majstor karatea, profesor fizičkog, mangup, žestok momak. Odan prijateljima, omiljen među specijalcima. Tražio je od Buleta 100 DM da on puca u njega. Tako bi Bule imao nesvakidašnju priliku da “dobije metak” od Zoke. Tačno u pancir, u visini srca, u keramičku ploču. Bez greške. Bio bi to precizan pogodak:

–   Sto “mara” na sunce! Nema ništa džabe!

Repija Miodrag, Srbin, rođen u Sarajevu, odrastao na Bentbaši i naučio plivati na Miljacki. Niskog rasta, nabijen mišićima, plav, rijetke brade, majstor karatea, komandir voda za specijalna dejstva, odličan specijalac, Vikićev kolega sa studija. Zajedno su “bubali” anatomiju, trenirali u karate klubu, pili, skijali se. Vikić ga je doveo u Specijalnu i namijenio mu mjesto komandira.

Ko zna koju noć provodim u bazi, s njima, umjesto da sam kod kuće sa ženom. A bio bih, da me nisu pozvali pejdžerom. Poruka na minijaturnom ekranu bila je jasna:

–   Odmah u bazu!!!

Znao sam da je neko ******. Vozio sam “stojadina”, starog, ishrndanog, ali ispravnog. Razmišljao sam šta me može dočekati u bazi. Nisam žurio kao prije, kao nekad, kad sam pod punim gasom ulijetao u krivine, preticao na neviđeno i prolazio kroz crveno. Tada su bila zlatna vremena “ozloglašenog” komunističkog režima, kad je bilo pitanje časti da se brzo stigne na uzbunu, primi zadatak i krene na izvršenje. Nije se pitalo “šta i koga”, nego “gdje”. Vjerovali smo da ćemo našim znanjem spasiti život nekom nesretnom taocu, neutralisati ubice, pomoći ljudima u nevolji. Tada je bio mir, blagostanje.

A, danas?

Šta me čeka u bazi?

Jedna od varijanti, onih najtežih, bila je da su Srbi odlučili silom riješiti svoj problem. A njihov problem je Velika Srbija. Sve su odradili. Još je ostala Televizija i naše Ministarstvo. Jedino ta dva segmenta nisu razbijena. Ljudi u ta dva, vrlo važna i uticajna kolektiva, ne dozvoljavaju da ih podijele i strpaju u nacionalne torove. Oni, mi, hoćemo da ostanemo zajedno, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Oni neće, i imaju plan. Mi hoćemo, ali nemamo nikakav plan.

Ta njihova varijanta može biti nasilno zauzimanje baze specijalaca, a ja upravo tamo moram doći. Šta me tamo čeka? Nakon hitnog poziva telefonirao sam i odmah dobio dežurnog. Znam da je njihov.

–   Daj mi nekoga od komandira.

–   Nema nikoga. Ali su se javili da dolaze.

–   Ko?

–   Komandiri Repija i Zoka.

–   Misliš, komandir Čergar?

–   Razumem, druž…gospodine komandire.

–   Gdje je komandant?

–   U MUP-u, kod pomoćnika ministra, Pušine.

–   Je li on dao uzbunu?

–   Jeste.

I oni su, dakle, provjeravali bazu. Raspitivali se ko je došao, ko je dežurni, kakav mu je glas. I Repija se boji zasjede. Znači, nisu ništa spremili. Ipak nosim drugi pištolj, sakriven, s metkom u cijevi. Na ulazu me, kao i uvijek, salutiranjem propuštaju. U kancelariji Zoka.

–   I…?

–   Ma, ništa. Izgleda da je opet neki transport oružja.

–   Našeg ili njihovog?

–   Ko bi ga znao?

Naređenje je da budemo u bazi, u strogoj pripravnosti. Završavam sve pripreme i kasno u noći upadam u spavaonicu, u smijeh i neku posebnu vrstu raspoloženja, iskričavog, nervoznog.

Bule ne odustaje od ideje da hapsimo Karišika. Repija doprinosi tome sa svojim istančanim smislom za šalu. Ponekad, kao sad, i na svoj račun.

Jer, sve se zna. Osim, ko će povući okidač.

Ipak, mogu mirno zaspati. U ovoj sobi, pored vrata je Repijin krevet. Do njega je Zokin, pa Buletov i onda, do prozora, moj krevet. Pušku, s dva slijepljena okvira, držim pored kreveta. Metak je u cijevi. Puška je ukočena. Opasač s koltom objesio sam na naslon kreveta, pored jastuka, s otkopčanom futrolom. Drugi pištolj, sa četrnaest metaka u šaržeru i petnaestim u cijevi, krišom sam zavukao pod madrac, ispod nogu.

Ne vjerujem da bi mi Repija mogao nešto učiniti. Večeras, ne! Sutra? Ne znam. Ali bih se strašno glupo osjećao kad bi me neki belaj zatekao sa svim ovim naoružanjem u zaključanoj kasi kancelarije.  Napokon, svi nosimo puške i u toalet i u krevet. Kao, zaoštrena je situacija pa bi nas neko mogao napasti. Ma ne, niko iznutra, ni slučajno, pa zar bi se to moglo desiti, da kolega na kolegu potegne… U susjednoj su sobi komandant Vikić, njegov zamjenik Karišik i naš bolničar Slavko Šilj. Iz nje se ništa ne čuje. Spavaju?!

Procjenjujem da oni neće, da nisu pristali na najtežu varijantu: da naprave prepad i razoružaju nas. Snage su otprilike pola-pola. I oni se boje nas. Koliko? Ne znam. Ali oni znaju šta mi znamo i možemo. Taj korak bi i njih skupo koštao.  Ako bi oni krenuli na nas, ne bi mogli proći s manjim gubicima.

Krvi bi bilo do koljena.

Ma kako to perfektno odradili, gubici bi im bili ogromni.

Drugi razlog je psihološki, moralni, etički. Godinama smo bili kolege, prijatelji, kumovi. Poznajemo se do dna. Oni znaju da su pristajanjem u  ime “svog naroda”, dali ogromnu podršku ultradesnoj, nacionalističkoj opciji, i da imaju kredit da odbiju mučko ubijanje svojih kolega. Oni to mogu odbiti, ne trepnuvši. A znam da je i ta opcija bila u igri. Procjenjujem da nije prošla. I napokon, Zoka im je opasniji, a on je već zaspao.

Tada je odjeknuo rafal, kratki. Sa strane prozora je došao zvuk. Skačem iz kreveta, uzimam pušku, prst stavljam na okidač, palcem prebacujem kočnicu na rafalnu paljbu, i onako u gaćama, bos istrčavam iz sobe. Trojica mojih cimera probudili su se i podigli glave.

I Repija.

U hodniku se sudaram s jednim specijalcem. Dolazi iz atrija.

–   S aerodroma je, komandire, nije blizu. Valjda je neki nervozan vojnik slučajno opalio.

Ulazim u sobu, a Repija se cereka.

(nastavit će se)