Ljubavni zagrljaj Države & Crkve: Uskliknimo sinergično ( Tomislav Marković)

Vizantijska politička doktrina koja nalaže jedinstvo duhovne i svetovne vlasti našla je svog legitimnog naslednika u srpskoj političkoj i crkvenoj eliti današnjice, tako da Država i Crkva predstavljaju dva plućna krila srpskog nacionalnog bića, dok građani dišu na škrge

Piše: Tomislav Marković

Pastiri Srpske pravoslavne crkve nemaju razloga za brigu: ako ih je mučila nesanica zbog odlaska sa vlasti Demokratske stranke Srbije, svetovnog ogranka crkvene jerarhije, sada mogu mirno da usnu snom pravednika.

Merenje vremena po vizantijskom kalendaru nije mirotočiva privilegija prepodobnog Voje Koštunice, što je 16. decembra 2008. (po mrskom gregorijanskom kalendaru) dokazao vlasnik DS i Srbije Boris Tadić kada je u svom osveštanom kabinetu primio delegaciju Svetog Artiljerijskog Sinoda u sastavu: pukovnik Amfilohije, potpukovnik Kačavenda, mitraljezac Filaret, vodnik Hrizostom i sekretar Sinoda (na civilnoj službi).

Vizantijska politička doktrina koja nalaže jedinstvo duhovne i svetovne vlasti našla je svog legitimnog naslednika u srpskoj političkoj i crkvenoj eliti današnjice, tako da Država i Crkva predstavljaju dva plućna krila srpskog nacionalnog bića, dok građani dišu na škrge. Tada je pres služba predsednika Srbija, škrta na rečima i informacijama, saopštila zvaničnu verziju ovih razgovora na najvišem nivou blagočestivosti: "Tadić je sa vladikama SPC-a razgovarao o uvođenju verske službe u vojsci, nastavku izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru i vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Bilo je reči i o zaštiti kulturne i verske baštine na Kosovu kao i o procesu uvođenja misije Euleks na KiM i saradnje sa njom." Tadićeva ideja da se muke oko izbora novog patrijarha razreše na najlakši mogući način – hirotonijom predsednika Borisa na mesto novog poglavara SPC, nije naišla na dobar prijem kod crkvenih velikodostojnika. Zamisao o objedinjavanju svetovne i duhovne vlasti u jednom čoveku ipak je previše radikalna čak i za radikalno krilo SPC.

Posle nešto više od mesec dana, u četvrtak, 22. januara 2009. (opet po kletom gregorijanskom kalendaru), predstavnici vlasti uzvratili su posetu Svetom Artiljerijskom Sinodu. Vladikama na noge otišli su ministar vera Bogoljub Šijaković i Vuk Jeremić, zvanično ministar inostranih poslova koji je u Vladi Cvetković-Tadić zapravo zadužen za uzaludnu odbranu Kosova i dosta uspešno kvarenje odnosa Srbije sa susednim državama. Uz čokanjčiće “manastirke” koju su gasili “svetom vodicom vodicom”, članovi neurokrem društva i crkveni velikodostojnici ugodno su proćaskali na tekuće ali goruće teme.
Kako izveštava Informativna služba SPC “u razgovoru je posebna pažnja posvećena pitanju Kosova i Metohije i zaštiti duhovne i kulturne baštine Srpske Crkve i srpskog naroda na Kosovu”. SPC dalje izveštava: “Ministar Jeremić je obavestio članove Svetog Arhijerejskog Sinoda o nastojanjima Vlade Republike Srbije da Kosovo i Metohija budu sačuvani u sastavu Republike Srbije, kao i o tome da je međunarodno pravo najjači argument kao svedočenje naše Države pred Međunarodnim sudom pravde u odbrani integriteta Republike Srbije”.

Ključna stvar je ostavljena za kraj: “Na prijemu je ministar spoljnih poslova istakao da je potrebna sinergija Crkve i Države u ovom teškom momentu za naš narod na Kosovu i Metohiji, naročito posle formiranja paravojne organizacije – Bezbednosnih snaga Kosova i podrške određenih evropskih i drugih država toj organizaciji na teritoriji Republike Srbije”.

Zanimljiv je termin koji je ministar Jeremić upotrebio da bi definisao novi odnos Države i Crkve, prema njegovom originalnom tumačenju reč je ni manje ni više nego o – sinergiji. Korišćenjem pojma iz teološkog rekvizitarija, ministar spoljnih poslova je vazelinski uklizao u nutrinu Sinoda, ali je i, potpuno nesvestan šta govori, pogodio suštinu stvari. Sinergija je stari teološki termin koji, prema “Rečniku pravoslavne teologije” dr Jovana Brije, označava “odgovor vernika na poziv Duha Svetoga, tajanstvenu i slobodnu saradnja blagodati Božije i čovekove volje”. Rumunski teolog dalje objašnjava: “S jedne strane, Bog je slobodan u Svome odnosu sa čovekom, Njegova blagodat nije podložna odnosu, ne može postati čovekova imovina; s druge strane, čovekova volja ili čovekova prirodna moć nije sposobna sama po sebi da stekne blagodat, ali ona ima težnju za Bogom i kadra je da sarađuje sa blagodaću”.

Poenta sinergije jeste da Bog ne može spasiti čoveka protiv njegove volje, čovek je slobodan da bira kojim će putem ići. Državni organi takođe imaju mogućnost da slobodno deluju, ali su oni od te slobode odustali i odlučili da se privole “duhovnom” autoritetu SPC, iako ih građani nisu delegirali da stvaraju pravoslavnu džamahiriju, već da Srbiju vode ka Evropskoj uniji. Kada bi Jeremić & Comp. zaista želeli ulazak Srbije u Evropsku uniju, ne bi se odricali nasleđa sekularne države i ne bi vadili teološke termine iz naftalina da objasne neraskidivu vezu Države i Crkve (jedne i jedine, pravoslavne, ostale verske zajednice za Jeremića očigledno ne postoje).

Savez Države i Crkve bio bi manje strašan kad bi crkveni jerarsi bar ponekad, s vremena na vreme, u dokolici, u trenucima odmora od brojnih obaveza, pred spavanje pročitali poneki odlomak iz Jevanđelja, makar Besedu na gori, ozbiljno ga shvatili i pokušali da primene u praksi. Ali, ljudi u crnom imaju neke drugačije hobije i nemaju vremena za čitanje. Filaret rasklapa i čisti drnčom svoj omiljeni mitraljez, Amfilohije sprema doček kozacima, Irinej maltretira Zorana Petakova na sudu, Atanasije igra fudbal, Kačavenda gradi novi dvorac, a svi zajedno pate za starim dobrim vremenima kad je “rat bio bolji”.

E-novine