„Raduje svako pokazivanje nacionalnog stava u srpskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici. Posebno ohrabruje mogućnost da vladajuća politička elita postepeno raskine sa dve svoje najveće političke zablude: slepim kopiranjem svega što dolazi sa Zapada i kompleksom nacionalne manje vrednosti. Ako poslednji nastupi Predsednika i njegovog nesuđenog premijera to znače, onda ih treba pozdraviti“, poručuju Dveri Srpske preko svog ovlašćenog predstavika Boška Obradovića na ultranacionalističkom sajtu Nova Srpska Fašistička Misao
Piše: Petar Luković
Sudeći po broju fašističkih orgazama po jedinici oduševljenja kad je u pitanju Vuk Jeremić – Predsednik Srbije i vlasnik Demokratske stranke Boris Tadić imao bi sve razloge da se zabrine: srpski ministar inostranih poslova, govore interna istraživanja, već je po popularnosti nadmašio Šefa u Beogradu, a kako je krenulo, sigurni je kandidat za Najvećeg Srpskog Srbina tokom 2008. godine! Taktika Vuka Jeremića može se uporediti sa vojnom operacijom „Spržena zemlja“: kombinujući miloševićevsku ratobornu retoriku sa diplomatskom pantomimom, glumeći obrazovanog Evropejca koji je tek iskopao svoje nacionalne korene, Jeremić je sa sekirom u ruci srušio sve elementarne obrasce pristojnosti – Hrvatima umalo objavio rat, zapretio Evropskoj uniji što okleva da nas primi u svoje redove, zveckao oružjem Albancima na Kosovu, Amerikancima u nekoliko desetina navrata očitao lekciju zbog prokosovske podrške, priskočio Tadiću u pomoć da što se pre i što jevtinije oslobodimo Naftne industrije Srbije i istu poklonimo Rusiji bez ikakvih uslova, na sebe preuzeo populističku slavu zbog proterivanja ambasadora Crne Gore, Makedonije i Malezije.
Koristeći tajkunski štit Srđana Šapera – jednog od najmoćnijih ljudi u tadićevskoj Srbiji, koji suvereno oblikuje ovdašnji medijski prostor – Jeremić je Svakodnevna Vest: nema dana da se Vučina The Ministar ne oglasi nekim, bilo kakvim povodom, u obliku intervjua, izjave, razmišljanja, primisli ili doskočice; kad se ispostavi da je Jeremić malkice umoran – nije lako u jednom tjednu dati intervju za „Večernje novosti“, „Blic“, „Press“, „NIN“, gostovati dva sata u „Utisku nedelje“ kao jedini gost ili se svake večeri baškariti na Tijanićevom ekranu, u porodičnom ambijentu (Jeremićeva supruga je Nataša Lekić, voditeljica TV „Dnevnika“) ili na Studiju B u svega jednosatnom razgovoru – onda Šaperova mašinerija spinuje užasavajuću vest kako „šiptarski teroristi“ spremaju ubistvo Vuka Jeremića, što je sasvim dovoljno za nova dva procenta za nacionalni rejting!
Samozaljubljen u svoju sliku, Jeremić nije gadljiv na fašističke pohvale; naprotiv, vrlo mu godi kad o njemu erotski biranim rečima govore takve desničarske gromade kakve su Slobodan Antonić („Politika“) ili Boško Obradović („Dveri Srpske“).
Šta, recimo, popaljeni Antonić piše o objektu svoje žudnje: „Vuk Jeremić je iznenađenje. Kada je u prethodnoj vladi imenovan za ministra spoljnih poslova gotovo svima se činilo da je premlad i da je rizično njega postaviti na tako važnu dužnost. Ali oni koji su pažljivo slušali Jeremićeve izjave o Kosovu, tokom 2007, odmah su zapazili neobičnu čvrstinu i upornost u njegovoj kosovskoj diplomatiji. Promenom vlade, međutim, mislilo se da će doći i do ‘labavljenja’ te politike. Međutim, Jeremić je nastavio da ide dalje sa istom upornošću i čvrstinom kao pre. Možemo se sporiti oko toga da li se nešto još moglo uraditi u borbi za Kosovo. Ali u okviru date generalne politike, koja hoće da se samo diplomatskim sredstvima bori za Kosovo, mislim da je Jeremić uradio sve što je trebalo. Trčao je po svetu i lobirao zemlju po zemlju kako bi obezbedio dovoljno glasova u Generalnoj skupštini UN. I uspeo je.
Bilo je dosta skeptika koji su izračunavali koliko nam sve zemalja nije naklonjeno, sumnjajući da ćemo skupiti većinu. No, pošto je naš zahtev usvojen, odjednom se moglo čuti kako to i nije neki naročiti uspeh, s obzirom na to da Generalna skupština UN još ni jedan takav zahtev nije odbacila. Ali, dovoljno smo često do sada bili ‘presedan’, dovoljno da se nikako nismo smeli nadati da ćemo bez borbe da dobijemo ovu rundu. Štaviše, protiv sebe smo imali aktivnog protivnika, diplomatiju najmoćnije zemlje, koja je činila sve da nam pokvari posao. Ipak, na kraju se nije radovala Kondoliza Rajs, već Vuk Jeremić.
Koliko je u pitanju ozbiljna pobeda ubrzo se videlo po reakcijama. To što su Crna Gora i Makedonija već drugi dan ‘ohrabrene’ da priznaju ‘Kosovo’, pokazalo je svu povređenost sujete one velike zemlje. A tolika povređenost i takva reakcija teško da mogu da dođu zbog ‘ničega’. I drugo, Jeremić je odjednom postao meta napada medija koji su već ironično nazvani ‘centralnim komitetima za političku korektnost’. Naime, odmah posle Generalne skupštine, Jeremić je u ‘Peščaniku’ doživeo pravu eksploziju vređanja (14. oktobra 2008). Nazvan je ‘malim, ekstremno zlim čovekom’ i za njega je čak korišćena zamenica ‘to’ (kao da nije u pitanju čovek, već nekakvo nedefinisano biće). Sasvim dovoljno pametnom čoveku da shvati ko se sve i koliko naljutio na Jeremića. A razmera te ljutine svakako bi trebalo da podrazumeva barem jednaku razmeru blagonaklonosti svakoga kome je stalo do nacionalnih interesa“.
Polno raspojasan glede ljubavi prema Vuku Jeremiću bio je i glasnogovornik fašističke skupine „Dveri Srpske“ Boško Obradović, koji na sajtu Nove Srpske Fašističke Misli nije umeo da se obuzda od cunamija uzburkane ljubavi:
„Da li Vuk Jeremić na svoju ruku vodi spoljnu politiku, bez odobrenja Predsednika? To je nezamislivo!
Da li Vuk Jeremić intimno misli ono što priča? To ne možemo znati, ali za Srbiju je u ovom trenutku važno šta priča.
Da li će nastaviti svoju ‘novu politiku’ i koliko dugo će izdržati? Za to nemamo nikakve garancije, ali ga u tome moramo podržati.
Da li možemo da prenebregnemo činjenicu da se posle ko zna koliko decenija naša spoljna politika vodi kao ‘srpska’ i da smo sve češće ponosni kada gledamo njegov diplomatski nastup, tj. da nam se postepeno vraća nacionalno dostojanstvo?
Da li to sigurno može i treba još bolje? Nema sumnje. Ali to nije razlog da ne ukažemo na pomake koji su se već desili, a nisu obećavali.
Bilo kako bilo, raduje svako pokazivanje nacionalnog stava u srpskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici. Posebno ohrabruje mogućnost da vladajuća politička elita postepeno raskine sa dve svoje najveće političke zablude: slepim kopiranjem svega što dolazi sa Zapada i kompleksom nacionalne manje vrednosti. Ako poslednji nastupi Predsednika i njegovog nesuđenog premijera to znače, onda ih treba pozdraviti“.
U svojoj raskalašnoj obuzetosti likom i delom ministra inostranih poslova, Obradović mu savetuje da se ugleda na još jednog Srpskog Heroja – da se ponaša kao Milorad Dodik! Pa kaže: „Već dve godine intenzivno se zalažemo za politički kontranapad kao jedino preostalo sredstvo u borbi za opstanak srpskog naroda i države na Balkanu. Ovaj metod do sada je primenio jedino predsednik Vlade Republike Srpske, Milorad Dodik, takođe odranije izrazito prozapadno opredeljen. Od zaustavljanja daljeg gubljenja državnih ingerencija RS i utapanja u nametnutu BiH, preko očuvanja Policije i spremnosti na referendum o nezavisnosti u slučaju da se nastavi sa negiranjem srpskog entiteta nastalog u Dejtonu, pa do tužbe protiv nekoliko međunarodnih zvaničnika u BiH za ‘zločinačko udruživanje protiv Republike Srpske i njene demokratski izabrane Vlade’ ovaj miljenik Zapada prešao je interesantan put. Mnogi će se odmah javiti sa tumačenjem da iza svega opet stoji politički marketing u cilju opstanka na vlasti. Na to ćemo odgovoriti da konačno neki politički potezi povučeni u cilju marketinga i borbe za vlast imaju i opštedržavnu korist“.
Konačno, Dveri Srpske daju konkretan savet šta Vuk Jeremić treba da učini da ga proglase počasnim članom ove rasističke skupine: „Što se tiče Evropske Unije, postoji jedan siguran način da razrešimo sve dileme: proglasimo da više nemamo vremena da čekamo da uđemo u EU i da smo otvoreni za alternative, i već sutradan možemo očekivati poziv za ulazak u Evropsku Uniju bez ikakvih dodatnih uslova. Razume se da pre toga treba potpisati veliki broj ekonomskih ugovora sa Ruskom Federacijom. Upravo ono što je uradio Milorad Dodik. Onda će pregovori sa EU ići mnogo lakše“.
Osokoljen ovakvom bratskom podrškom, Vuk Jeremić ni u ponedeljak, 15. decembra, nije propustio priliku da se pojavi u tabloidnom ruhu: „Kontratužba za genocid protiv Hrvatske, osim zločina počinjenih tokom devedesetih, obuhvatiće i one koje su ustaše počinile tokom Drugog svetskog rata“, najavio je šef diplomatije Vuk Jeremić. Ministar je rekao da je Srbija dobila godinu dana da tužbu formuliše i otkrio da će se srpski pravni tim u tužbi osvrnuti i na istorijski period između 1941. i 1945. godine i zločine koji su počinjeni u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
– Mislimo da je izuzetno važno imati jasnu predstavu o događajima koji su doveli do sukoba devedesetih godina. Osvrnućemo se na vreme NDH, vreme ustaške vlasti u Hrvatskoj, kad su počinjeni neki od najstrašnijih zločina u istoriji čovečanstva. Kao što je hrvatska tužba koncipirana na način da se osvrće na istorijski razvoj koji je doveo do događaja devedesetih godina, to će biti slučaj i s našom – naveo je Jeremić, a objavljuje njegov omiljeni „Kurir“.
Na zaklanu misao Vuka Jeremića odmah se naslonio njegov ideološki sapatnik Savo Štrbac iz folklorne družine „In Vino Veritas“ koji je za „Kurir“ zatvorenih očiju izdeklamovao: „To što će Srbija u tužbi protiv Hrvatske podsetiti i na zločine NDH, prema mišljenju direktora istraživačkog centra ‘Veritas’ Sava Štrpca, dobar je potez. Niko, a naročito ne strane sudije, ne može da razume šta se dešavalo na prostoru Hrvatske, ukoliko se ne osvrne na događaje iz Drugog svetskog rata. Srbija ima priliku da kroz kontratužbu iznese sve argumente, uključujući i zločine iz tog rata, na koje se treba pozivati što je češće moguće. Ne može se razumeti zašto su se Srbi digli na ustanak ili, kako Hrvati pogrdno kažu, podigli ‘balvan revoluciju’, ako se ne zna da su prethodno hadezeovci krenuli u kampanju koristeći ustaška obeležja iz Drugog svetskog rata, korišćena za vreme Pavelićeve NDH“ – smatra Štrbac, podsećajući na zločine koji se ne smeju zaboraviti, poput Jasenovca, logora Jadovno na Velebitu i u Slavonskoj Požegi.
U Jeremića se zaljubio i Milan Bulajić, predsednik Fonda za istraživanje genocida: „Ministar Jeremić je prvobitno naveo da će se kontratužba bazirati na ‘Oluji’, ali ne radi se samo o toj akciji, postoji čitav niz hrvatskih genocidnih akcija“ – upozorava Bulajić.
Čekamo samo da Stormfront i Obraz stupe u akciju i Vuka Jeremića proglase svojim Firerom! Još da pusti brčiće – gde bi nam bio kraj?
E-novine