Da bi dobili nacionalne sportske penzije, dva albanska boksera sa Kosova moraju prethodno da napišu izjavu lojalnosti „državi Srbiji”, da kažu da „ne priznaju tzv. državu Kosovo”, potom, valjda, da se učlane u Kartel G17+, promene veru, odreknu se porodice, dobiju legitimaciju bokserskog kluba „Obraz”… i tek onda, eventualno, možemo da razgovaramo! Nema za….vanja sa Srbijom u borilačkim disciplinama!
Piše: Petar Luković
Ministarka sporta Srbije Snežana Samardžić-Marković (G17+) obezbedila je sebi delić fašističke medijske slave onog časa kad je rasizam proglasila državnom doktrinom; naime, povodom dodela nacionalnih sportskih penzija zaslužnim sportistima koji su na svetskim prvenstvima i olimpijadama osvajali medalje – dogodio se nepredviđeni maler: ispostavilo se da su vlasnici čak tri medalje tzv. Albanci (Aziz Salihu, bronza na Olimpijadi 1984; Memet Bogujevci, srebro na Svetskom prvenstvu 1978; Nusret Redžepi, bronza na Svetskom prvenstvu 1987). Suočena sa zvaničnim zahtevom Bokserskog saveza Srbije da Bogujevci i Redžepi dobiju nacionalne sportske penzije (Salihu kaže da nije zainteresovan za „srpsku penziju”), ministarka je u razgovoru za „Politiku” objasnila da će Albancima biti potreban „ekstra dokument” – potpisivanje izjave o lojalnosti Srbiji: „Pored predloga granskog saveza (Bokserski savez Srbije) i uverenja o državljanstvu starog najviše šest meseci, Memetu Bogujevciju i Nusretu Redžepiju će biti potreban i dokument o lojalnosti državi Srbiji, što bi značilo da oni ne priznaju takozvanu nezavisnu državu Kosovo”.
Ovaj mentalni oblik primenjenog rasizma – koji bi pored ostavke pomenute ministarke logično podrazumevao i krivičnu prijavu tužilaštva zbog raspirivanja verske i nacionalne mržnje – nije naišao na neslaganje u Vladi Srbije ili kod predsednika Tadića ili makar u Kartelu G17+, kojem Snežana S.M. nominalno pripada; naprotiv, atmosfera nepopustljivosti i mržnje prema Albancima, potpirivana lobotomičnim izjavama Vuka Jeremića ili pretnjama Ivice Dačića, poništava politički haiku „Kosovo je Srbija”, jer iz svega navedenog – jasno je da su Albanci niži oblik ljudskog roda za koji važe posebni rasni zakoni. Prvo ide izjava o „lojalnosti”, potom je potrebna izjava o „odricanju porekla”, zatim politička zakletva da će Albanac „put Borisa Tadića i naročito Vuka Jeremića”, a onda – po nacističkom scenariju iz tridesetih godina prema Jevrejima – pružiće im se mogućnost da napuste „državu kojoj ne pripadaju”, ako su se baš uskopistili – eto koncentracionih logora. Tako to ide, draga SS Snežana!
Slično je radio Slobodan Milošević krajem osamdesetih, kad je u rečnik uveden termin „pošteni Albanac”, što je u prevodu značilo da podržava Socijalističku partiju Srbije, obožava Slobodana Miloševića, odbija da kod kuće govori albanski i pristaje da po celi bogovetni dan piše svakojake izjave o lojalnosti koje će mu omogućiti da nekako preživi u neprijateljskom okruženju. Ispostavilo se da šačica „poštenih Albanaca” (setimo se Rahmana Morine i njegove supruge Bube!) nije spasila Miloševićev režim od definitivnog gubitka Kosova, ali nesrećna ministarka Samardžić G17+ Marković o tome još nije obaveštena.
Samo još nije objasnila: da li su izjave o lojalnosti Albanaca tek uvod za pisanje izjava i onih Srba koji ne misle kao Samardžićeva? Ili ćemo izjave o lojalnosti uvesti kao društvenu a naročito patriotsku obavezu?
Recimo: „Ovim putem, ja, Petar Luković, izražavam svoju beskrajnu lojalnost Borisu Tadiću, racionalnu lojalnost Vuku Jeremiću i minimum lojalnosti Mlađanu Dinkiću, čiji mi sportski kadar u obliku prikaze Samardžić-Markovićeve daje patriotsku nadu da nijedan albanski bokser nikad neće dobiti nacionalnu sportsku penziju, j….a ih penzija! Nakon patriotskih povika ‘Ne dajte im olovke’, sasvim je logično da smo stigli do bolnog jauka ‘Ne dajte im penzije’. Važno je samo da je Kosovo u Srbiji i da iz tog ringa neće izaći ni posle EULEX nokauta u šest tačaka. Živela Srbija, dole bokseri!”.
E-novine