Tu si je on – kaže sa primetnom dozom sarkazma žitelj sela Krševica – čuvamo si ga, galimo, hranimo… Dal’ si bre ti lud?! Kakav Mladić, kakvi Titovi bunkeri, kakvi bakrači? Pa ceo svet zna gde je on, a ti si došao ovde …. da se raspitaš da li je stvarno tu. Pa i da jeste, ko to ovde može da zna, ljudi seljaci, gledaju si svoja posla, muka seljačka, a i da neko zna, sme li, i hoće li to da ti kaže?
Piše: Goran M. Antić
Ovo je karakteristična reakcija žitelja kraja oko manastira Sveti Prohor Pčinjski, nakon vesti koju je prošle nedelje objavio beogradski Press, prenoseći tvrdnje bečkog Kronen cajtunga, dakako, „iz pouzdanih izvora”, da se Ratko Mladić krije u nekakvom Titovom bunkeru, na granici Srbije i Makedonije.
Gorka čaša
Granica između dve republike bivše SFRJ proteže se na više od 300 kilometara, ali, eto, vođene ovom vešću, Vranjske obilaze svoj teren, a mediji iz drugih mesta na granici neka si istražuju svoje krajeve. Kad već neće da ga nađu oni koji ga godinama kriju, eto još jedne gorke čaše koju novinari moraju da popiju.
Zašto baš oblast oko manastira Prohor Pčinjski, Donja Pčinja, a ne, recimo, oko graničnog prelaza sa makedonijom kod Preševa? Ako se ide jednostavnom logikom, prvo zbog etničkog sastava stanovništva, većinom albanskog, što uslovljava i veće prisustvo vlasti na ovom prostoru, tu je policija, žandarmerija, vojska. Drugo, frekvencija na ovom graničnom prelazu je daleko veća nego na onom kod manastira, treće, domicilni Albanci nisu baš toliko obavezni srpskom patriotizmu, a pet miliona dolara je pet miliona dolara. S druge strane, oblast oko manastira je već prozivana u medijima, pre dve godine, kada je puštena vest, iz „antisrpskog” medija Slobodna Bosna, da se Ratko Mladić krije upravo u nekakvim tajnim odajama manastira. E sada se, posle izbora, ideološki napredovalo, pa više nije u pitanju verski objekat, opijum za narod, nego Titov bunker, svoje ne dam, tuđe dizam, to se zove komunizam.
Onaj krševički kmet sa početka teksta ne može da sakrije svoj podsmeh kada se pokrene ova tema.
"Ej, komšija, evo došli novinari, raspituju se da li smo čuli za nekakav Titov bunker, u kome se krije Ratko Mladić! Ču li ti nešto za to?”
Komšija nosi nekoliko glavica kupusa, mrtav ozbiljan odgovara: "Pa da, kako da ne, evo baš nosim kupus za njega; zdravo ga hranimo, kao zeca, da može brzo da bega od kerovi.”
"Aaa, niste vi prvi” – seiri i dalje onaj prvi – "evo, baš juče su ga tražili neki iz japanske ambasade, sad čekamo neke Nemce, valjda i oni dolaze da traže Mladića.”
Uskoro izbija na videlo o čemu je ovde reč: naime, u neposrednom susedstvu ovog domaćinstva, u punom jeku su radovi na epohalnom arheološkom lokalitetu „Kale–Krševica”, iz perioda od pre oko dve i po hiljade godina, koji je u stručnoj javnosti širom sveta izazvao pravu senzaciju, pa se strendžeri vazdan tu vrte, da vide o kakvom se čudu tu radi.
"Idite tamo”, ispraća nas domaćin kidajući se od smeha, 2mož’ samo da nađete Acu Makedonskog, a za Ratka Mladića baš vam se ne radujem.”
Lokalitet "Kale" deluje zaista impresivno; tu je desetak radnika, predvođenih arheolozima iz Beograda i Vranja koji neumorno kopaju, već nekoliko metara ispod površine zemlje.
"Da ne krijete tu Ratka Mladića?”, pitamo u šali mučene duše koje se zavlače u otvor jame, koja skriva ogroman podzemni svod izgrađen od orijaških blokova kamena.
"Pa”, odgovaraju kroz smeh, "teško da bi ga ovde našli, nisu ni stari Grci bili šuntavi, ali problem su podzemne vode, mogla bi da ga stegne reuma.”
Očigledno, Mladić nije ovde, niti je ovo Titov bunker, ukoliko se ne parafrazira ona čuvena maršalova maksima – "i pre mene – ja”. Nastavljamo ka manastiru, sledeće je selo Klinovac.
"Ovde ič ne pitajte na tu temu, Klinovac je selo intelektualaca, imamo toliko i toliko doktora, ovoliko profesora, onoliko direktora”, sa očiglednim ponosom recituje meštanin podatke, verovatno iz nekakve monografije o Klinovcu, koji ispada kao nekakav Vajmar. "Ko bi ovde krio Ratka Mladića, da nas bruka?”
Ništa, idemo dalje, prema Svetoj Petki. U crkvenoj porti, ringišpili, „ko nabije taj dobije” i ostale vašarske društvene igre. Da Mladić nije ovde, možda drži streljanu, bar tu ima iskustva, pa da dobijemo plišanog medu, ili gipsanu vazu?
‘Uka-buka"
Grupa meštana sedi ispred zadruge, pijucka pivo i mezi mesni narezak sa „vegetom”, na naše pitanje – jesu li čuli vest da se Ratko Mladić krije tu negde – počinju da nas gledaju ispod oka i nervozno noktima da ljušte etikete sa pivskih boca.
"Šta se to vas tiče, vi li ste ovlašćeni da ga tražite? Ne mogu da ga nađu oni koji znaju gde je, a vi ste najpametniji? Kako uhvatiše Karadžića?”
"Ma ‘ajde, more”, nadovezuje se drugi, "nemoj da vas prave budalama, svi znaju gde je, samo se sad cenjkaju. Sećam se, pusti se buva da se krije negde u okolini Bosilegrada, a ja sam baš tog dana bio tamo na terenu sa firmom. Lelee, kad sasukaše helikopteri, specijalci sa fantomkama, stra’ da te uhvati. Kao, dobili informaciju da se Mladić krije u kući nekog vlasnika jedne privatne firme otuda, žena mu Bosanka, valjda ima neke familijarne veze sa Mladićem, pa oni tu našli neku dodirnu tačku. "Uka-buka, ma ni "m” od Mladića, samo isteraše iz pameti onaj svet”.
"Ma sve ‘oni’ znaju”, ubacuje se treći, "samo zanose ovaj svet. Ja sam pre dve godine ležao na VMA, krevet do mene, jedan oficir Vojno-bezbednosne agencije. Kaže, ovi naši neće da puste makedonsku delegaciju sutra, na svetog Iliju, da obiđu spomen sobu ASNOM-a u manastiru Prohor Pčinjski. Eh, kažem, neće da ih puste, dosad nije bilo problema. Samo ti gledaj, smeška se on. Gledamo vesti sutra, stvarno ih ne pustiše, samo do karaule! Pa ti sad razmisli, odakle je on to znao, iz bolnice, ej! A ne znaju gde je Mladić, novinari ga kao ulavi traže okolo. Slušaj, brate, dobronamerno ti kažem, nemoj ljude da gnjaviš time, ima svakakvi, još su ogorčeni zbog hapšenja Karadžića, a i Slobu još nisu zaboravili, mož’ da dobiješ kopač u glavu. Diži ruke od toga!”
Pustio bih ja njega, ali neće on mene, kako kaže narod. Naredna destinacija je Klenike, gde meštanin u srednjim godinama daje konstruktivan predlog:
"Mladić, a? Kažu da je ovde negde? Pa, da mu nađemo jednu mladu, ubavu, umejatnu snašku, merakliku, da ga namamimo, da vidiš kako bi ga odma’ našli. Ma sinko, popi’ jednu od moju, domaću, i mani se od ćorave rabote. Ovo je selo, poljoprivreda, rabota rabotu stiže, a leto, sezona, poljski radovi; ne znaš da li prvo u njivu, voćnjak ili vinograd da odeš, pa stoka, pa namiri državu… Kakav crni Mladić, ne zanosi ovaj narod, a i ti ne odi po plafon.”
"Dedo”, ubacuje se unuk, osamnaestogodišnjak, "ja sam se baš zatekao u Beogradu kad je Karadžić uapšen. Lele, kakva gungula! A ovde ništa, ne znam da li su ljudi i čuli uopšte”.
U hladovini zadruge sede mlađi meštanin, uz pivo, i postariji, koji se predstavlja kao deda-Mirko, uz "pepsi”. Onaj mlađi samo se smeška i ćuti, dok deda-Mirko burno reaguje:
"U’apsiše Karadžića, sad oće i Mladića! A zašto? Zato što su ljudi ratovali! Pa i ja, evo devedeseta mi je godina, i ja sam ratovao protiv Bugari, šta sad, treba neko da me vodi u Haški sud zato što su oni ušli u Evropsku uniju?!”
"On, bre”, uključuje se i prodavac, "ima pasoše svih mogućih država, a ti si došao ovde da ga tražiš? Pa ako je u Srbiji, onda je u Beogradu, gde ima sve uslove, šta da traži ovde u ovoj sirotinji?” Ispred manastira Sveti Prohor Pčinjski, ispod senice, sedi društvo, bračni parovi, deca; došli na izlet.
"Šta, tražiš Mladića? Ček’, da se prebrojimo – jen, dva, tri… tačno smo devet, i troje dece što su otišla u šetnju… podeljeno sa pet miliona dolara… to mu dođe blizu pola miliona za svakoga. Možemo li da se pogodimo, ili da si ćutimo gde je?”
Ćutite si.
U porti Prohora Pčinjskog – manastirski mir, između Kozjaka i Rujen planine, hajdučkih i komitskih skloništa kroz vekove. Turisti idu okolo, fotografišu. Iguman je službeno odsutan, menja ga monah Simeon. Na pitanje o Ratku Mladiću odgovara uzdržano, sa jakim zapadnosrpskim naglaskom.
"Gospodine, ovo je svetinja i možemo samo o tome razgovarati; ovde nema mesta politici. Dobro ste došli, izvolite na kafu i rakiju, na razgovor bogougodni, ali politiku ovde ne pominjite”.
U povratku, eto, ne nađosmo Ratka Mladića na "našem” delu granice Srbije i Makedonije, a možda suštinu cele priče sažima poslednji sagovornik, dok čekamo autobus na davidovačkoj petlji: "Ee, ako je došlo do toga da ga novinari traže, biće, ali nekad. Zna se ko ga krije i ko se sada oko njega cenjka. Dali kozi da čuva kupus”.
E-novine