IslamBosna.ba– Sada se nalazimo na dvoru osmanskog sultana, osvajača Šama i Egipta, sultana koji je preuzeo titulu halife, čovjeka koji je nosio ime Yavuz, munja, i doista, bio je poput munje. Ništa pred njim nije moglo stati, Selim Yavuz, deveti osmanski sultan, prvi osmanski halifa. Čovjek koji je ubio mnoge svoje vezire zbog i najmanjih propusta, tako da se proširila izreka: “Ko želi brzo umrijeti, nek postane Selimov vezir.”

I sada stojimo u njegovoj palati. Članovi sultanove svite brižno iščekuju sultanov poziv. Niko od njih ne zna da li će ga pozvati i dati mu privilegije, ili će ga pozvati i protjerati. Dok su tako brižno iščekivali sultanov poziv, ušao je muftija, šejhu-l-islam. Nije bio običaj da muftija dolazi na Divan, ako nije bilo neke potrebe. Kada su ga ugledali, poskočili su i dočekali ga, nudeći mu da sjedne u pročelju. Upitaše ga: Šta je to što je čestitog muftiju dovelo u Divan? On odgovori: Želim ući kod sultana. Imam s njim nešto razgovarati. 

Od sultana su zatražili dozvolu i on je dozvolio da muftija uđe kod njega. Muftija je ušao, nazvao selam sultanu i sjeo. Gledajući ga tako, na sultanovom licu se pojaviše znaci srdžbe. Savladao je sebe i ostao miran, iščekujući šta će muftija, koji je došao kod njega bez poziva i sjeo ispred bez dozvole, kazati.

Tada mu se muftija obrati: Obaveza muftije jeste da čuva Ahiret sultanov. Naredio si da 150 tvojih radnika bude ubijeno, a to ti po šerijatu nije dozvoljeno. Obaveza ti je da im oprostiš.

Ova njegova odvažnost još više je razljutila sultana, umalo nije prozborio te strašne riječi, naredbu da muftiji odrube glavu, ali se ipak suzdržao. Obrati mu se: Ti se suprotstavljaš sultanovoj naredbi, a to nije tvoj posao, okrenuvši se od njega. Očekivao je da će šejh zašutiti i otići, ali on nastavi: Suprotstavljam se zbog tvog Ahireta, a to jeste moj posao. Koliko god živi, umrijet ćeš i doći pred Allaha. Stojat ćeš pred Njim i odgovarati za svoja djela. Ako im oprostiš, spasit ćeš se. U suprotnom, pred tobom je Džehennem i od njega te neće spasiti tvoja vlast.

Znate li šta se tada dogodilo? Sultan se pokorio, ovaj silni i snažni vladar, pokorio se naredbi slabašnog šejha. Njegova snaga i silina su popustili pred istinom. Najveći vladar svoga vremena pokorio se naredbi. Ovo nisu bile riječi jednog šejha, ovo su bile riječi najveličanstvenije pojave na svijetu; vjere islama.

Najveći vladar svijeta pokorio se pred istinom, pred riječima, pred riječima koje su vodile računa samo o Allahu. Oprostio je svojim radnicima. Tada je muftija ostao dugo vremena kod njega, savjetujući ga i iskazujući mu poštovanje. Kada je krenuo ustati reče mu: Do sada sam ti govorio o Ahiretu, a sada ću ti reći nešto o ljudskosti.

Sultan upita: Šta je to?

Šejh reče: Da li priliči ugledu sultanata da ljudi koji su radili kod tebe prosjače?

Sultan odgovori: Ne priliči.

Muftija tada reče: Vrati ih, onda, na njihove poslove koje su obavljali.

Sultan odgovori: Da, vratit ću ih, ali ću odgovorne za propust kazniti.

To imaš pravo – reče mu muftija, okrenu se i ode.

Ovaj plemeniti muftija bio je Alauddin Ali b. Ahmed el-Džemali, koji je funkciju šejhu-l-islama obnašao dvadeset šest godina, u vrijeme sultana Bajazida, Selima, a kasnije i u vrijeme njegovog sina Sulejmana. Bio je veliki učenjak i pobožnjak koji je prakticirao ono što je znao. Svoje vrijeme provodio je u ibadetu, učenju Kur’ana, dersovima i fetvama. Svaki namaz je klanjao u džematu, a bio je jako plemenit, blage naravi i plemenita morala, spreman braniti istinu, a u isto vrijeme skroman i skrušen. Nije nikoga spominjao po zlu, a na čelu su mu se ocrtavali tragovi pobožnosti i ibadeta. Volio je izolaciju i često je sjedio u svojoj sobi, gledajući na put. Imao je svoju korpu, zembil, zavezan užetom, pa ko je htio pitati nešto, spustio bi to uže, uzeo pitanje i vratio odgovor na isti način. Po tome je poznat kao Zembil-zade Ali efendija.

Svoju ulogu je vidio kao i ulogu dvorskog ljekara. Smatrao je da je muftija dužan čuvati sultanov Ahiret, kao što je obaveza ljekara čuvati sultanovo zdravlje. Često je naglašavao i pitao se da li bi ljekar šutio ako bi vidio da sultan jede otrovnu hranu? Zašto onda da muftija šuti ako vidi da sultan ide u Džehennem?

Brojni su primjeri u kojima se muftija žestoko suprotstavio sultanu Selimu.

Sultan Selim je krenuo prema Edirneu šejh je izašao da ga otprati i na putu je vidio oko četiri stotine ljudi, uvezanih konopcima. Vodio ih je jedan vojnik. Pitao je za njih, pa mu je kazano da su se suprotstavili sultanovoj odluci, pa je on naredio da budu pogubljeni.

Sultan je, iz tih stopa, otišao sultanu koji je bio na konju, i pred ljudima mu rekao: Nije ti dozvoljeno pogubiti ih.

Sultan mu reče: Šejh, do kada ćeš se miješati u moje poslove, drži se granice i radi ono što ti je posao? Zar ti nemaš posao i funkciju koju trebaš raditi?

Šejh reče: Ovo je moja funkcija i ovo je moj posao. Ako me poslušaš, spasit ćeš se, a ako me ne poslušaš, znaj da ćeš susresti Vladara koji je moćniji prema tebi nego što si ti moćan prema ovim ljudima.

Zatim okrenu svoju jahalicu i ode, ne poselamivši se sa sultanom. Sultan je kipio od srdžbe, lica crvenog, skoro da eksplodira. Ostao je tako dugo na konju, šuteći. Svi oko njega su zanijemili. Niko, od straha, nije progovarao niti jedne jedine riječi. Da je u tom trenutku igla pala na zemlju, čula bi se.

Onda je nastavio svoj put, nastavio je putovati i naredio da zarobljenici budu oslobođeni.

Autor: Ali Tantavi

Prijevod i obrada: IslamBosna.ba