Pjesma o Srebrenici

 Bolje da je nema
 Nego da je ima

 Ovakve
 Kakva danas jeste
 Naša Srebrenica

 Ni mrtvo ni živo
 U njoj
 Boraviti ne može

 Pod olovnim nebom
 Od olova zrak
 Niko još nikada

 Nije naučio
 U pluća udisati

 Iz nje bježi sve
 Što ima noga
 Su kojima može
 I ima iđe
 Pobjeći

 Iz nje bježi sve
 I ono što niđe
 Nego pod zemlju crnu
 Nema pobjeći

 Pravoslavci bježe
 Pridošli i domaći
 Muslimani bježe
 Domaći i pridošli

 I koji je bio
 Živ nekako ostao
 Otišao pa se vratio
 Ni jedne zime sa ljetom
 Nije sastavio
 Niti jednu jesen
 Sa proljećem
 Nego je gledo
 Da što prije opet
 Iz Srebrenice ode

 Šta je bilo
 Komšija nam katolika

 A njima je Srebrenica
 Stotinama godina

 Bila milo
 i prelijepo
 Stono mjesto
 Njihove dobre
 Plemenite udruge

 Otišli su odavno

 Kano da su
 U svojoj mudrosti
 Znali da će doći vrijeme
 U kom više neće biti
 Dobre Srebrenice

 Govore nam
 Deset nam godina govore
 Kako je u Bosni
 Prestao rat

 Uče nas
 I pisane nam upute o tome šalju
 Kako je u našoj državi
 Bosni i Hercegovini
 Prestao rat
 I kako više niko
 Ne smije
 Gledati u prošlost

 Zar oni
 Uistinu vjeruju
 Da smo živi mi
 Koji ovdje stojimo
 I sa ovog mjesta
 Govorimo tako

 Kako da stvarno jesmo živi
 Zar misle da se zove zdravlje
 Zar misle da se zove razum
 Ono što je u nama preostalo
 Od negdašnjeg našeg zdravlja i razuma?
 Zar ne vide, zar ne čuju
 Zar ne znaju, da smo mi,
 Šta nas je preosalo, mrtviji od svih
 Naših mrtvih, i da ovdje danas, njihovim glasom,
 Glasom naših mrtvih, iz njihovih grla,
 Vrištimo, i njihovim vriskom – govorimo?

 Ne date nam
 Da u prošlost gledamo!
 A mi u nju ne gledamo, nego ona u nas gleda!

 Vi kažete:
 U budućnost gledajte!

 A mi nju
 Nikakvu i nigdje
 I nikako ne vidimo
 Nit vidimo da ona
 Ikakvijem okom
 U nas gleda
 A kamo li da nas vidi
 I o nama brine

 Mi imamo sadašnjost
 U koju se ljudskim okom
 Pogledati ne može

 Mi isti
 Od olova zrak
 U našoj Srebrenici
 Koje više nema
 Dišemo sa onima
 Čije su oči
 Čije su ruke
 Čije su duše
 U našoj krvi ogrezle

 I samo se oni
 Mogu radovati
 Vašoj komandi
 Da u prošlost ne gledamo

 A šta mi to drugo osim nje imamo
 U šta mi to drugo
 Nego u nju
 Imamo gledati?

 Zar možete
 Materi kazati
 Da ne gleda sina?
 Zar sestri možete
 Komandu slati
 Da ne gleda brata?

 Uzmite nam oči –
 Al ne učite nas više, ne šaljite nam više
 Takve savjete, upute i komande!

 Možda i jeste, kako vi velite,
 Prestao rat! Ali je nama, u našoj Srebrenici,
 Rat prestao malčice, dok se i same, prekodana,
 Varakamo da je tako, i da jeste prestao!
 Ali su unas, i ljeti i zimi – i već je sedamnćst godina
 Tako! – prekratki dani, a duge i preduge noći.

 Čim se sumrak prvi javne, mi svoje kapije
 Gvožđem mandalimo, da ne dođe i ne uđe
 Onaj što je onomad ušao i došao, pa nam sve naše,
 Milo i drago – od života rastavio!

 On nam, danas, Mir u Srebrenici čuva!
 Kako da spava srebrenička majka?
 Čim sklopi oči, eto rata na vrata, eto one sekunde
 U kojoj je vidjela kako se, pod četničkim nožem,
 Rastavila, od vlastitog tijela, glava njenog sina!
 Samo joj se ponekad, od hiljadu, u nesanici, proučenih
 Jasina, smiluje Dragi Bog! A san kad joj na oči spusti,
 Ona, u snu, sve sastavlja glavu sa tijelom nesahranjenog
 Sina!

 Kako da živimo sadašnjost?
 Kako da u prošlost ne gledamo?

 Naša sestra jedna ima, među nama ovdje nije, a jest živa!
 Grob je sebi napravila, od jednoga, ovdje, u Sarajevu,
 Stana. Prozora ne otvara, kroz njih pogledati ne smije, a
 Kamo li na ulicu izić! Četvero je djece izgubila! Ako
 Bi na ulici ikakvo momče il djevojče srela, pa joj koje
 Od njih na koje od njenih zaličilo – srce bi joj prslo, u
 Četiri stotine komada!

 Je li to Mir?
 Da li tako prestaje Rat?

 Kad zašuti
 Željezno oružje
 A do neba vrišti
 Materino srce?

 Kad zlikovac
 Promijeni košulju
 Pa u njoj
 Pod našim kućama
 I našim pendžerima
 U našoj Srebrenici
 Čuva naš mir?

 Vama jeste vaša
 A nama
 Nikako nije
 Naša prošlost prošla!

 Nit će proći
 Niti može proći
 Dok olovno nebo
 Od srebra Srebrenicu
 Našu prekriva

 Dok pod njenim
 Od olova nebom
 Olovni zrak
 I olovne
 Od zraka zalogaje
 Dišemo i gutamo
 S onima što jesu
 Promijenili košulju
 Al srce pod košuljom
 I u srcu mržnju
 Niti su mijenjali
 Niti misle mijenjat

 Vama vaša jeste
 Nama nije
 Naša prošlost prošla

 Nemojte nas vraćati
 Nemojte nas vraćati
 U tu i takvu
 Od olova
 Srebrenicu

 Nego
 Barem na tren jedan
 Pogledajte gdje vam se
 U dušama
 Po knjigama
 Zagubilo zrno
 Istine i Pravde

 Ako u svom srcu
 Barem jedno
 Od Pravde i Istine
 Zrno pronađete

 Od dobra i srebra
 Srebrenu i dobru
 Ljepoticu
 Srebrenicu –
 Srebrenici vratite!

 Mrvu Pravde
 I zrno Istine
 Pronađite!

 Srebrenicu –
 Srebrenici vratite!

 A mi ćemo se
 Uz Božiju pomoć
 Što žive što mrtve
 Odmah u nju vratiti

 Neka se
 Uz Božiju pomoć
 Sastave i smire
 Sve
 Od svijeh vremena
 Srebreničke duše

 I
 Duše ove naše
 Žalosne i mrtve

 Sa živim dušama
 Svih naših mrtvih

 

Abdulah Sidran

Leave a Reply

*

captcha *